Udžbenici istorije redovno opisuju srednjovekovno Osmanlijsko carstvo kao feudalnu državu. Većina ljudi taj podatak uzima zdravo za gotovo. Sve države u srednjem veku su bile feudalne, zar ne? Međutim, da li je to stvarno bilo tako? Da li je ova velika imperija, u okviru čijih granica smo živeli duže od 400 godina, zaista bila zasnovana na feudalnim osnovama?

Prvo moramo odgovoriti na pitanje šta je to feudalizam, kakav je to sistem i pod kakvim uslovima je nastao. Feudalni sistem počinje da se razvija u Evropi u periodu pozne antike. Izgrađuje u toku Velike seobe naroda, kada dolazi do konačnog rušenja Zapadnog rimskog carstva, opadanja materijalne kulture u Evropi i nestanka robovlasničkog sistema. Može se reći da je feudalizam dobio svoj konačni oblik u Franačkoj državi tokom 8. veka. Feudalizam se u toku ranog srednjeg veka proširio po celoj Evropi. Samo je Vizantija, kao jedina naslednica tradicija i zakona nekadašnjeg Rimskog carstva, ostala u određenoj meri izvan ovog toka istorijskih dešavanja.  

Feudalci su bili vlasnici zemljišnih poseda na kojim su živeli zavisni seljaci. Seljaci su bili slobodni i uživali su izvesnu seosku autonomiju, ali su bili u obavezi da rade za svog feudalnog gospodara određeni broj dana u godini. Feudalci su se trudili da spreče bežanje seljaka sa feudalnih poseda.

Prihodi sa zemlje su omogućavali feudalcu da kupi i održava skupu ratnu opremu i konje. Njegova glavna obaveza je bila da ratuje za svog vrhovnog vladara (seniora) kojem je položio feudalnu zakletvu. Seljaci su uglavnom bili oslobođeni ratne obaveze. Glavninu svake evropske vojske činili su feudalci koji su ratovali kao oklopljeni konjanici, vitezovi.

Feudalci su bili vlasnici zemljišnih poseda i prestižnih titula koje su ostavljali u nasledstvo svojim potomcima. Vladar nije mogao tako lako da dira u njihova prava stečena legitimnim nasledstvom. Zapravo, svaki evropski vladar je i sam bio feudalac, i to obično najmoćniji i sa najvećim zemljišnim posedima. Iako su mnogi vladari pokušavali da ograniče uticaj feudalne gospode, nikad u toj borbi nisu išli tako daleko da bi ugrozili sam feudalni poredak.

Srednjovekovne države u Evropi nisu bile ništa drugo do nekakav oblik feudalnog saveza koji je počivao na zakletvi koju su sitniji feudalci (vazali) polagali svom vladaru (senioru). U srednjem veku nije bilo nikakvog apstraktnog shvatanja države i nacije kao entiteta odvojenih od ličnosti vladara. U poznom srednjem veku se u najrazvijenijim državama Evrope učvrstilo shvatanje o odvojenosti kraljevske krune, koja je večna i iznad svakog pojedinca, od ličnosti vladara, koja je prolazna. Učeni pravnici počinju da se pozivaju na rimsko zakonodavstvo ne bi li opravdali jačanje kraljeve pozicije u odnosu na ostale feudalce. Srednjovekovna misao o državnosti nije otišla dalje od ovoga.

Feudalne države su bile nestabilne usled čestih međusobnih sukoba feudalaca i njihovih povremenih sukoba sa kraljevima. Nijedan evropski vladar nije smeo da zanemari interese feudalnog staleža, neki kraljevi su čak bili slabiji od feudalaca. Evropski vladari nisu bili u poziciji da vladaju bez ikakvih ograničenja.

Na drugoj strani Osmanlijsko carstvo, čije je jezgro formirano u zapadnom delu Male Azije tokom 13 veka, imalo je sasvim drugačiji put razvitka. Na čelu te države nalazili su se potomci osnivača vladarske dinastije, Osmana I koji je 1299. godine proglasio nezavisnost svoje države od Turaka Seldžuka. Turci Osmanlije se pod pritiskom Mongola sve više šire u pravcu zapada i tokom 13. i 14. veka postepeno osvajaju vizantijske teritorije u Maloj Aziji i Evropi. Osmanlijski emirat je postao privlačan, kako za ratnike, tako i za učene muslimane, koji su se sklanjali pred mongolskom invazijom. Osman I je vrlo vešto iskoristio ove ljude za izgrađivanje efikasnog državnog aparata i za stvaranje moćne i veoma sposobne vojske.

Za razliku od evropskih vladara, osmanlijski vladari su u periodu najvećeg uspona carstva bili vlasnici gotovo svih zemljišnih poseda u državi. Ovo je ključna razlika između evropskih vladara i osmanlijskih sultana. Do 16. veka je skoro 90% zemljišnih poseda spadalu u tzv. mirijsku zemlju, to jest državnu imovinu. Postojali su i privatni zemljišni posedi (mulk), ali oni su mogli postati privatni samo sultanovom izričitom odlukom. Zemlja se nakon toga obično pretvarala u vakufe, to jest posede na kojima su građene verske zadužbine.

Bitno je naglasiti da je u svim predindustrijskim društvima preraspodela političke i ekonomske moći najviše zavisila od kontrole nad zemljišnim posedima. Ovo pitanje je u svim starovekovnim i srednjovekovnim državama bilo posebno osetljivo i oko njega su se uvek lomila koplja.

Osmanlijski sultani su uspeli da ovo pitanje potpuno reše u svoju korist. To im je omogućilo da upravljaju državom bez opozicije kakvu su evropski vladari često morali da trpe. Apsolutistička i neograničena vlast sultana počivala je na gotovo potpunoj kontroli nad zemljom. Pored toga, sultani su se oslanjali na versko pravo (šerijat) i svetovno zakonodavstvo (kanun) koje im je davalo pravo apsolutnog prvenstva. Nakon osvajanja Carigrada 1453. godine, sultani su počeli da insistiraju na univerzalnosti svoje vlasti po uzoru na vizantijske careve.

U Osmanlijskom carstvu su postojale spahije koje su po mnogo čemu podsećale na evropske feudalce, vitezove. Spahije su ratovale kao oklopljeni konjanici, dobijale su titule od sultana i držale su pod kontrolom određene zemljišne posede. Ipak, postojala je jedna ključna razlika. Spahije nikad nisu mogle prisvojiti zemlju kojom su upravljale, nisu je mogle ostaviti u nasledstvo i mogle su izgubiti kontrolu nad njom po volji sultana u svakom trenutku.

U srpskim udžbenicima istorije se timarski sistem koji je postojao u Osmanlijskom carstvu gotovo u potpunosti izjednačava sa feudalnim sistemom u evropskim zemljama. Timarski sistem je nazvan po zemljišnom posedu koji je sultan dodeljivao spahijama u zamenu za njihovu vojnu službu. Posedi su se delili na tzv. timare koji su bili najmanji posedi sa kojih su se ubirao godišnji prihod u iznosu od 20 000 akči. Veći posedi su bili zijameti sa kojih se ubirao prihod od 20 000 do 100 000 akči, a najveći posedi su se zvali hasovi koji su donosili prihod veći od 100 000 akči.

Na prvi pogled bi se moglo reći da je sve isto kao i u evropskim zemljama. Spahija ratuje za vladara, a za uzvrat postaje vlasnik zemljišne parcele na kojoj žive i rade zavisni seljaci. Međutim, nije tako. Spahija nikad nije uspevao da postane vlasnik zemlje. Dok je ratovao za sultana dobijao je prihode sa zemlje. Pored toga, imao je mogućnost da napreduje u državnoj službi i  kao komandant vojnih jedinica ukoliko se pokaže kao sposoban. Ukoliko sultan više ne bi bio zadovoljan njegovom službom mogao je jednostavno da ga otpusti. Prema tome bilo bi najpravilnije reći da je timar zapravo predstavljao neku vrstu plate koju je spahija dobijao za obavljanje vojne službe. To nije feudalni posed.

Isto tako su uočljive razlike između seljaka koji su živeli na posedima evropskih feudalaca i turskih spahija. Seljaci u Osmanlijskom carstvu nisu bili tako strogo vezani za zemlju kao što je to bio slučaj u evropskim zemljama. Porezi koji su seljaci plaćali, makar za vreme uspona Osmanlijskog carstva tokom 15. i 16. veka, bili su uglavnom manji nego u balkanskim državama pre njihovog pada pod tursku vlast. Ovakva situacija je privlačila seljake koji su često napuštali feudalne posede balkanskih hrišćanskih vladara i bežali na stranu Turaka.

U Osmanlijskom carstvu dugo nije bilo unutrašnjih sukoba karakterističnih za srednjovekovnu Evropu. Turci su bili surovi osvajači i imali su običaj da uzastopnim napadima dugo iscrpljuju neku zemlju pre nego što bi je konačno osvojili, ali kada bi uspeli u njoj bi najčešće nastupio mir praćen uvođenjem efikasne državne uprave.

Osmanlijski sultani nisu morali da se konsultuju ni sa kim ukoliko bi odlučili da krenu u napad na neku zemlju i nisu morali da trpe ograničenja kakva su feudalci nametali evropskim kraljevima. Čak su vrlo moćni evropski vladari, kakav je bi car Karlo V u 16. veku morali da pružaju ustupke feudalcima da bi dobili njihovu podršku za vojni poduhvat protiv Turaka. Stanje u Evropi se u to vreme dodatno komplikuje pokretanjem protestantske reformacije i izbijanjem čitavog niza verskih sukoba između katolika i protestanata.

Osmanlijski sultani nisu imali ovakvih problema. Ukoliko bi procenili da je prilika povoljna mogli su da pokrenu celu vojsku koja im je bila na raspolaganju bez ikakve zadrške. Upravnici carstva i komandanti koji se ne bi odazvali ovom pozivu rizikovali su da ostanu bez položaja ili bez glave.

Iz svega izloženog da se zaključiti da Osmanlijsko carstvo nije bilo feudalna država. Sva vlast je bila u rukama sultana, ili preduzimljivih velikih vezira, nije bilo naslednog feudalnog staleža koji bi mogao da ograniči sultana u vlasti. Svako se mogao uzdići do najvišeg položaja u carstvu bez obzira na poreklo. Jedino je pozicija sultana bila nedostupna i rezervisana samo za pripadnike Osmanlijske dinastije. Sultan je mogao svakog da uzvisi do najviše pozicije, ali je isto tako mogao i da ga ukloni.

Osmanlijski sistem je dosta dobro funkcionisao do pred kraj 16. veka dok je carstvo bilo u ekspanziji. Unutrašnji sukobi oko zemlje nisu poprimili ozbiljniji oblik sve dok su osvajane nove teritorije koje su mogle da budu razdeljene između novih spahija i upravnika carstva.

Pojava naslednih timara od kraja 16. veka predstavlja početak kvarenja turskog sistema. Bosanske spahije su uspele da izdejstvuju ovu privilegiju za sebe  nakon bitke kod Siska 1593. godine pod izgovorom da trpe najveće gubitke u ratovima koji su u to vreme vođeni u pograničnim oblastima sa Habzburzima. Kasnija pojava čitlučenja, to jest ilegalnog prisvajanja spahijskih poseda i naplaćivanja dvostrukih poreza seoskom, rajetinskom stanovništvu predstavljala je dalje kvarenje sistema koji tokom 18. i 19. veka postaje sve teže podnošljiv.

Turci koji su se povlačili iz oblasti koje je Osmanlijsko carstvo izgubilo u ratovima tokom 17, ali naročito tokom 18. i 19. veka često su pokušavali da na ilegalan način stave pod kontrolu zemljišne posede u onim oblastima koje su još uvek bile pod Osmanlijskom vlašću. To se najčešće dešavalo u pograničnim zemljama kakva je bila Bosna. Takve zemlje su bile pod najslabijom kontrolom centralne vlasti. Vremenom je sultanima bilo sve teže i teže da obuzdaju ambicije velikaša koji su jagmili za zemljom. Onog trenutka kad sultan više nije mogao da garantuje nikakvu zaštitu hrišćanskom, rajetinskom stanovništvu koje je činilo apsolutnu većinu u evropskim provincijama carstva, osmanlijski sistem je počeo nepovratno da se raspada.

Prema tome, iako je u Osmanlijskom carstvu bilo mnogo toga što je podsećalo na feudalizam, naročito u poznijem periodu carstva, ipak se ne može reći da je ova država bila feudalna. Izuzetan položaj sultana, mogućnost uzdizanja u državnoj upravi bez obzira na poreklo i nepostojanje jasno definisanog feudalnog staleža sa trajno utvrđenim pravima to jednostavno ne dozvoljavaju.