BEOGRADSKA KONFERENCIJA 1961. GODINE
Titova inicijativa za sazivanje konferencije
Vođen stečenim iskustvom, Tito je smatrao da treba dalje raditi na uspostavljanju bližih veza sa vanblokovskim državama, koje bi bile manifestovane u vidu sazivanja konferencije nesvrstanih država. Usledila je turneja po afričkim zemljama od februara do aprila 1961. tokom koje je Tito upoznao afričke lidere sa svojim planovima i sa Naserom se dogovorio oko sazivanja konferencije lidera vanblokovskih zemalja, kasnije poznate kao Prva konferencija nesvrstanih zemalja.
Jugoslovenski predsednik je tokom pomenute afričke turneje imao razgovore sa liderima Gane, Togoa, Liberije, Gvineje, Malija, Maroka, Tunisa i Ujedinjene Arapske Republike (Egipat i Sirija). Sa polovinom njih je to Titu bio prvi susret, usled čega sa njima nije razmatrao pitanje konferencije, već se zadržao na međusobnim odnosima i međunarodnim pitanjima. Tokom posete Gani, obavestio je Nkrumaha o nameri sazivanja konferencije, ali nisu vođeni detaljniji pregovori o ovom pitanju. Konkretnije razgovore u vezi sa održavanjem konferencije nesvrstanih Tito je vodio sa marokanskim kraljem Hasanom II, tuniskim predsednikom Burgibom i predsednikom UAR Naserom. Trebalo je pre sledećeg zasedanja Generalne skupštine OUN, na samitu nesvrstanih zemalja postići saglasnost oko najvažnijih međunarodnih problema kao što su očuvanje mira u svetu, ukidanje kolonijalizma, razoružavanje, efikasnije delovanje OUN, zabrana nuklearnih proba. Dakle, trebalo je otkloniti mogućnost pasivnog, konfuznog i nejedinstvenog istupanja nesvrstanih država koje se iskazalo tokom prethodnog zasedanja Generalne skupštine.
Marokanski kralj je prihvatio Titovu inicijativu za sazivanje samita lidera nesvrstanih zemalja, uz komentar da konferencija treba da razmatra i pitanja ekonomske i kulturne saradnje između nesvrstanih zemalja. S druge strane, tuniski predsednik je bio rezervisan po pitanju realnog domašaja zajedničke akcije vanblokovskih država, smatrajući da mnoge nesvrstane zemlje zapravo nisu nesvrstane. Sa Naserom je Tito postigao konačan dogovor po pitanju samita, pri čemu su dva predsednika preuzela na sebe ulogu inicijatora konferencije. U tom cilju, kao najvažniji zadatak se nametnulo pridobijanje Nehrua za učešće na konferenciji. Tito i Naser su uputili pozive liderima neangažovanih država za učešće na pripremnom sastanku. Njima se odmah pridružio Sukarno, a posle kraćeg kolebanja je i indijski premijer prihvatio ovu diplomatsku inicijativu, uz vlade Avganistana i Gane.
Paralelno sa jugoslovenskom akcijom u vezi sa sazivanjem samita nesvrstanih zemalja, razvijala se inicijativa za sazivanje slične konferencije samo regionalnog tipa, odnosno „drugog Bandunga”, iza koje je stajala Kina. S obzirom na to da je Indija u to vreme bila u lošim odnosima sa Kinom zbog međusobne granice (koji su se krajem 1962. izrodili u dvomesečni rat i indijski poraz), Nehru je bio svestan da je saradnja sa Jugoslavijom, Egiptom i drugim nesvrstanim zemljama jedini mogući put očuvanja indijske nezavisnosti. Prihvatajući Titovu i Naserovu inicijativu za sazivanje konferencije nesvrstanih zemalja, Indija je smatrala da treba onemogućiti sve što bi moglo dobiti karakteristiku „trećeg bloka” ili bi bilo prožeto prokineskim stanovištem. Takođe, Nehru je želeo da broj učesnika bude mnogo veći od planiranog, da se jasno definišu plan i program samita, kao i da, imajući u vidu zaoštrene odnose Zapada i Istoka, ne treba previše istupati protiv blokova. Zbog straha od pojma „treći blok”, koji je podrazumevao sukob sa prva dva, indijski premijer je zazirao od institucionalnog povezivanja nesvrstanih zemalja.
Pripremni sastanak u Kairu
Tokom pripremnog sastanka u Kairu, održanog od 5. do 12. juna 1961, pokrenuto je više pitanja. Učesnici, predstavnici ukupno 21 zemlje , izneli su različita mišljenja, ali su usvojeni zaključci doneti jednoglasno. Pre svega su se „koplja lomila” oko toga koje su nesvrstane zemlje, to jest koje zemlje pozvati na konferenciju, i oko mesta konferencije. Što se tiče prve tačke spora, Indija je ponovo ispoljila svoj stari rezervisani pristup nesvrstanosti, želeći da pomoću većeg kruga učesnika neutrališe samit, smatrajući da će među njima naći pristalice za svoju politiku, odnosno da konferencija bude samo još jedna u nizu protestnih manifastacija protiv hladnog rata i kolonijalizma. S druge strane, Kuba i određene afričke zemlje, pre svega Gvineja i Mali, kao pristalice radikalnog marksizma i SSSR-a, želele su da broj učesnika bude što manji. Umereniju grupu država predvodili su Jugoslavija i Egipat koji su pre početka pripremnog sastanka usaglasili svoje stavove. U sklopu razmatranja navedenog pitanja formulisani su kriterijumi politike nesvrstanosti, to jest uslovi koje je jedna zemlja morala da ispuni da bi mogla da se nazove nesvrstanom. To su sledeći kriterijumi:
1) Zemlja treba da prihvata nezavisnu politiku zasnovanu na koegzistenciji država s različitim političkim i društvenim sistemima i nesvrstavanju, ili da pokaže želju za vođenjem takve politike;
2) Zemlja treba da trajno i dosledno podržava pokret za nacionalnu nezavisnost;
3) Zemlja ne sme biti član multilateralnog vojnog saveza zaključenog u kontekstu sukoba velikih sila;
4) Ukoliko zemlja ima zaključen bilateralni vojni sporazum s nekom velikom silom ili je članica regionalnog odbrambenog pakta, ovaj sporazum ili pakt ne smeju biti izričito zaključeni u kontekstu sukoba velikih sila;
5) Ukoliko je zemlja nekoj stranoj sili ustupila vojne baze, ova koncesija ne sme biti učinjena u kontekstu sukoba velikih sila.
U skladu sa navedenim kriterijumima, odlučeno je kojim zemljama treba uputiti poziv za učešće na konferenciji. Kao što se vidi naglašeno je vojno distanciranje od blokova, dok je političko/ideološko prećutano. U sklopu svojih planova koji su podrazumevali davanje globalnog karaktera skupu, Jugoslavija je posebno insistirala na učešću Brazila, Meksika, Bolivije i Ekvadora. Pozivi su upućeni Brazilu koji je na pripremnom sastanku učestvovao kao posmatrač i Meksiku koji je bio pozvan na pripremni sastanak, ali se nije pojavio, kao što se nije pojavio ni nekoliko meseci kasnije na Beogradskoj konferenciji. S druge strane, učesnici pripremnog sastanka su se dogovorili da se ispita spremnost Bolivije i Ekvadora za učešće. Većeg spora je bilo samo oko učešća predstavnika privremene vlade Ažira i Republike Kongo. Na kraju, Alžircima je potvrđen poziv, dok je Kongo naknadno dobio poziv za učešće na konferenciji.
Usvojen je privremeni dnevni red konferencije u kojem su navedeni predlozi za diskusiju o raznim pitanjima, kao što su borba protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma i rasizma. Posebno mesto zauzimaju problemi razoružavanja, stranih vojnih baza, zabrane nuklearnih proba, univerzalnog prihvatanja principa koegzistencije, uloge i strukture OUN, kao i problemi neujednačenog ekonomskog razvoja i poboljšanja međunarodne ekonomske i tehničke saradnje.
Druga tačka spora, mesto konferencije, ogledala se u nadmetanju gradova kandidata, odnosno Beograda, Kaira i Havane. Kuba je, uz prosovjetski orijentisane države Gvineju i Mali, pokušala svim sredstvima da izbori domaćinstvo za svoju prestonicu, pri čemu je pretila da u suprotnom neće ni učestvovati na konferenciji, što nije naišlo na odobravanje ostalih učesnika. Ipak, posle Naserovog popuštanja i egipatske podrške Jugoslaviji, Beograd je odneo pobedu. Kandidaturu jugoslovenske prestonice je podržala većina država, usled čega je Kuba morala da popusti. Predviđeno je da se konferencija održi početkom septembra 1961.
Pripremni sastanak je pratilo zasedanje Komiteta diplomatskih predstavnika u Kairu od 21. juna do 5. jula 1961. na kojem se između ostalog raspravljalo o konačnom spisku zemalja kojima treba upititi poziv za učešće na konferenciji.
Dakle, izborivši se za domaćinstvo, Jugoslavija je preuzela na sebe obavezu da „pripremi administrativno, organizaciono i tehnički sve potrebno za funkcionisanje Konferencije”, da „izvrši sondiranje kod vlada koje treba naknadno da se pozovu (Ekvador, Bolivija, Liban, Nigerija, Togo i Gornja Volta), kao i da kontaktira one vlade (Brazil i Meksiko) kojima su odlukom sastanka diplomatskih predstavnika potvrđeni pozivi”, kao i da se „konsultuje sa zemljama učesnicima u vezi sa pitanjima pripreme Konferencije”, a uz to je naglašeno da je „Jugoslavija dobila u znatnoj meri odrešene ruke u iznalaženju rešenja za proceduralna i druga organizaciona pitanja.”
Što se tiče učešća Indije na pripremnom sastanku, ona je ostala pri starim stavovima o opasnosti od stvaranja „trećeg bloka” i povećanju broja učesnika , ali je primorana na defanzivu i kompromis. Šef jugoslovenske delegacije na pripremnom sastanku i ministar spoljnih poslova Koča Popović smatrao je da su „Indijci nedvosmisleno došli sa namerom da promene karakter čitave akcije i ograniče sposobnost i uspeh konferencije. U tu svrhu su uneli dve nove tačke u dnevni red ’generalna diskusija’ (načelan pogled na konferenciju) i ’sastav konferencije’ (kriterijum neangažovanosti i proširenje), s time što su u svome redosledu to stavili na početak, a vreme i mesto konferencije pomakli prema kraju. Ovim se pripremni sastanak proširio na političku diskusiju o principijelnim pitanjima. Zbog toga što mnogi nisu razumeli za čim Indija ovim ide, nije bilo moguće sprečiti ovaj njen manevar, što uostalom nije bitno za to i rezultate sadašnjeg sastanka.” Indija je došla u sukob sa Kubom , Ganom i Malijem, optuživši ove zemlje da hoće da je izbace sa konferencije. Na kraju, indijska delegacija je bila primorana da sve više skraćuje sopstveni spisak zemalja koje je trebalo pozvati da prisustvuju konferenciji. Drugom prilikom, Popović navodi sledeće: „Indija je došla sa razrađenom linijom, koju je karakterisalo nastojanje da joj se ničim ne ’vežu ruke’ i izbegavanje zameranja bilo kome, u takvoj meri da bi to ozbiljno razvodnilo čitavu akciju. Upornim zastupanjem te linije ona je bila vrlo težak partner. Međutim, učešćem u radu sastanka ona je preuzela veće obaveze u odnosu i na konferenciju. Sa istim namerama, u ime širine, Indija se koncentriše na pitanje maksimalnog proširenja konferencije. Time opet ide na razvodnjavanje i labavljenje, a i na obezbeđenje svog jačeg uticaja i šire podrške za svoje stavove, što joj u Kairu nije pošlo za rukom. Ona izgleda ovo nije očekivala. Ona će u tom pravcu dejstvovati do konferencije i na njoj.”
Pošto je u Kairu definisan dogovor po pitanju Beogradske konferencije, jugoslovensko rukovodstvo se prihvatilo zadatka oko pripreme samita. Između ostalog, Tito je u Jugoslaviji vodio razgovore sa predsednicima Indonezije, Malija i Gane, premijerom Senegala i sa američkim podsekretarom Boulsom, dok je Koča Popović posetio SSSR. U međuvremenu, ambasador Kveder je javljao da će indijski stavovi na konferenciji biti „pomalo konzervativni, prozapadni, oportunistički i pasivističko-neutralistički.” Pored toga, smatrao je da će se „teško razlike ispoljiti po onim pitanjima po kojima se većina znatno odudara od Indije, kao po Kongu, kolonijalizmu, pogotovo britanskom, itd. To će dovesti do trvenja između Indije i većine, a provocirajuće će delovati na ’radikale’, koje će opet biti teško smiriti. Takve neprijatne situacije mogu se donekle izbeći pokušajem da se predhodno, ako već ne usaglase, to barem približe gledišta... Nesuglasice će nastati po pitanju formulisanja zaključaka konferencije. Indija će želeti što manje zaključaka i rezolucija. Argumentovaće za svaku posebno zašto ona nije potrebna zašto ničemu ne služi i zašto će više naškoditi nego koristiti. Indija će naročito biti oprezna da ovde ne uvredi, a naročito ne velike sile... Indija će se protiviti koliko može da preuzme na konferenciji akcione obaveze, a u ime određene svoje slobode dejstva. Biće protiv organizacionih obaveza koje bi i ubuduće zemlje učesnice terale na zajedničku aktivnost. To će raditi u ime protivljenja novom bloku, a i zato da ne izgleda da je upereno protiv postojeća dva bloka. Nehru je ovu tačku kao jedini konkretni zahtev izneo na konferenciji za štampu pod parolom: ’Za nas neangažovanost znači i neangažovanost između neangažovanih.’”
Nehru je pokušao da utiče na određenu grupu učesnika konferencije tako što je predsednike Indonezije, Burme, Gane i nekoliko drugih zemalja pozvao da pre nego što krenu u Beograd svrate u Delhi na konsultacije, pa da onda svi zajedno otputuju na konferenciju. Međutim, ovo je za indijskog premijera bio uzaludan posao pošto se niko nije odazvao njegovom pozivu.
Konferencija u Beogradu i njeni zaključci
Beogradskoj konferenciji, održanoj od 1. do 6. septembra 1961, prisustvovalo je 25 punopravnih učesnika i 3 zemlje u svojstvu posmatrača. Konferencija (poznata kasnije i kao Prva konferencija nesvrstanih, iako u vreme održavanja nije imala tu ulogu) bila je mnogo radikalnija od Bandunga. Na skupu se raspravljalo o mnogim međunarodnim pitanjima, a zajednički stavovi su definisani u usvojenim dokumentima – Deklaraciji, Izjavi o opasnosti od rata i apelu za mir i Pismu Hruščovu i Kenediju.
Nesvrstane zemlje su se na Beogradskoj konferenciji još jednom založile za miroljubivu koegzistenciju, ukazale na štetnost blokovske podele, pozvale na razoružavanje i zabranu nuklearnih proba, osudile kolonijalizam i neokolonijalizam, podržale borbu za nacionalno oslobođenje, tražile proširenje Saveta bezbednosti OUN i uključivanje nesvrstanih u pregovore o aktuelnim svetskim pitanjima.
Što se tiče tehničkih priprema, odbačena je mogućnost organizovanja konferencije na Brionima usled raznih problema. Pošto je definitivno odlučeno da se konferencija održi u Beogradu, pristupilo se ozbiljnim organizacionim poslovima, koji su između ostalog podrazumevali i razne infrastrukturne radove u glavnom gradu Jugoslavije. Posebna pažnja je posvećena ugradnji raznih prislušnih uređaja pomoću kojih su ozvučene rezidencije i drugi objekti u kojima su učesnici konferencije boravili.
Jugoslovenski predsednik koji se do Beogradske konferencije susreo sa šefovima država i vlada 18 zemalja učesnica , u svom pozdravnom govoru učesnicima samita 1. septembra istakao je: „Vaše prisustvo ovdje najrječitije potvrđuje vašu brigu i brigu vaših naroda za sudbinu čovječanstva i želju da u sadašnjoj ozbiljnoj međunarodnoj situaciji učinimo zajedničke napore da bi se našao izlaz iz sadašnje krize u kojoj se svijet nalazi... Na tome zasjedanju (XV zasedanje Generalne skupštine OUN – prim. aut.), neangažovane zemlje su prvi put snažno manifestovale svoju riješenost da se odlučno založe za miroljubivo i pravilno rješavanje spornih međunarodnih pitanja i da se ne pomire s tim da se bilo ko neodgovorno igra sudbinom čovječanstva... Danas, nakon godinu dana, moramo, nažalost, ponovo da konstatujemo da je situacija još mnogo gora, jer je hladni rat uzeo takve razmjere da može svakog trenutka dovesti do najveće tragedije. Baš zbog toga je potrebno da predstavnici neangažovanih zemalja, još šire i brojnije, na najvišem nivou porazgovaraju o toj opasnoj međunarodnoj situaciji i da u vezi s tim preduzmu zajedničke akcije, u prvom redu kroz Ujedinjene nacije, da bi se našao izlaz i spriječio novi ratni sukob. U čitavom poslijeratnom periodu mislim da nikad nije bilo tako hitno potrebno kao danas da države koje ne pripadaju ni jednom bloku iznesu što jedinstvenije, jasno i nedvosmisleno, preko svojih najviših predstavnika, svoja gledišta o problemima koji dovode čitav svijet na rub najveće katastrofe u njegovoj historiji... I, kao što konferencija u Bandungu i druge slične poslije nje nisu imale za cilj stvaranje nekog bloka, tako ni ova Konferencija nema takav cilj, već obratno – na njoj treba da dođe do izražaja negativan stav prema blokovskoj isključivosti, koja ne samo da predstavlja opasnost za mir u svijetu nego u isto vrijeme i onemogućava ostalim zemljama da potpuno ravnopravno učestvuju u rješavanju spornih međunarodnih problema... Zauzimanje, na ovom sastanku, jasnog i nedvosmislenog stava o najbitnijim problemima današnjice olakšaće velikim silama da realnije prilaze sporazumijevanju pri rješavanju spornih pitanja, i da više vode računa o tome šta misle predstavnici zemalja koje nisu u blokovima, a koje po svojim težnjama predstavljaju većinu čovječanstva. Suvišna su strahovanja da bi ovaj sastanak mogao da bude početak stvaranja trećeg bloka. Zar bi to bilo logično da mi, koji se borimo protiv blokovske podjele svijeta, stvaramo treći blok? Ovaj sastanak, po mom mišljenju, treba da dovede velike sile do saznanja da sudbina svijeta ne može da bude samo u njihovim rukama... Ja mogu bez pretjerivanja reći da zemlje koje su zastupljene na ovoj Konferenciji, a i mnoge druge koje ne pripadaju nijednoj grupaciji, predstavljaju veliku većinu javnog mnjenja svijeta. One predstavljaju savjest čovječanstva...”
Tito je bio precizniji tokom svog govora u generalnoj debati, kada je izneo svoje mišljenje o „pet najvažnijih pitanja koja danas sve više okupiraju ne samo rukovodeće ljude u svijetu već i sve narode uopšte: opšte razoružavanje, današnja kriza oko Berlina, kolonijalizam, ekonomski problemi i pomoć nerazvijenim zemljama, i ono što mi nazivamo aktivnom i miroljubivom koegzistencijom.”
Govoreći o razoružavanju, jugoslovenski predsednik je istakao da „riječima svi, svi su za razoružavanje, ali u praksi, kada treba da se pristupi konkretnom rješavanju, postavljaju se ograde i protivprijedlozi koji zapravo onemogućavaju dostizanje nekog sporazuma.” Pored toga, naglasio je da opšte razoružavanje „jedino moguće trajno rješenje”, zatražio uključenje u pregovore o tom pitanju i „onih zemalja koje nisu uvučene u trku u naoružanju”, pozvao da se sklopi sporazum svih zemalja o smanjenju vojnog budžeta („Ako se iskreno želi prići razoružavanju, onda treba najprije bar obustaviti dalje naoružavanje”), a uštede stečene na taj način preusmere na pomoć nerazvijenim zemljama, osudio je francuske nuklearne testove, ali ne i sovjetske. U pogledu Nemačke, uz komentar da je postojanje dve Nemačke „realna činjenica koju nije mogućno negirati”, Tito je konstatovao postojanje Zapadne Nemačke sa „tipičnim kapitalističkim društvenim sistemom, bremenitim i isprepletanim ostacima fašističkih i revanšističkih shvatanja i tendencija koje su veoma zabrinjavajuće”, dok je po pitanju berlinske krize rešenje video „samo u pregovaranju i odstranjivanju onih elemenata koji ovo pitanje čine potencijalno opasnim žarištem novog sukoba.” U vezi sa kolonijalizmom, osudio je kolonijalne sile koje „nikako ne mogu da se pomire sa neminovnim historijskim procesom do koga je danas došlo u Africi i Aziji”, i koje „ne prezaju ni od najžešćih krvoprolića i terora nad golorukim narodima”, navodeći kao najnoviji primer toga sukobe u Tunisu i Angoli. Stanje u Južnoj Africi označio je kao „grubi izazov ljudskom dostojanstvu i principima humanosti”, po pitanju Alžira je zatražio priznanje prava alžirskom narodu na slobodu i nezavisnost, dok se po pitanju Konga osvrnuo na ubistvo predsednika vlade Lumumbe, rekavši da je to samo osnažilo borbu naroda Konga protiv „kolonijalista i domaćih izdajnika”, a pozvao je i na pripajanje Zapadnog Irijana Indoneziji. Likvidacija kolonijalizma ima da se izvrši na osnovu Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, usvojene u OUN 1960. Pitanje kolonijalizma je u direktnoj vezi sa ekonomskim problemima i nerazvijenošću, odnosno na delu je neokolonijalizam – ukidanje kolonijalizma nije značilo i oslobađanje od ekonomske zavisnosti. U cilju sticanja ekonomske nezavisnosti i prevazilaženja nerazvijenosti u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, trebalo je povećati ekonomsku, tehničku, naučnu i svaku drugu saradnju između ovih područja. Takođe, i velike sile treba da pomognu na razne načine nerazvijene zemlje. Pored toga, Tito je izneo mogućnost sazivanje jedne svetske konferencije koja bi bila posvećena ekonomskim problemima.
U svom govoru Tito je posebnu pažnju posvetio aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji između država sa različitim unutrašnjim društvenim uređenjima, smatrajući da je to „jedina mogućnost da se izbjegne ratna katastrofa.” Posebno je optužio zapadne država da „sa skepsom gledaju na koegzistenciju, zastupajući gledište da između socijalizma i kapitalizma nije moguća koegzistencija već da je, prije ili kasnije, između njih neizbježan oružani sukob i obračun, kao jedini način da se sačuva kapitalistički sistem.” Naglasio je da politika koegzistencije ne znači onemogućavanje progresivnih procesa i promena, već da ona treba da obezbedi da se te promene odvijaju bez ratova, uz „jačanje demokratskih odnosa u svijetu, uz jačanje uloge najširih narodnih slojeva u rješavanju ekonomskih i društvenih problema”, i mogućnost da svaki narod sam odredi koji je unutrašnji sistem za njega najbolji („Zemlje koje su ovdje zastupljene imaju različita unutrašnja uređenja, ali ipak imaju slična ili ista gledišta na današnje najvažnije međunarodne probleme”). Takođe, pored toga što miroljubiva koegzistencija treba da stekne široki, globalni karakter, ona mora da se manifestuje i između naroda i država sa istim, a ne samo različitim, društvenim sistemima. Ona mora da podrazumeva, pored likvidacije ratne opasnosti, i eliminaciju propagande i svega drugog što šteti saradnji među narodima. Nju je moguće ostvariti „samo kroz praksu” i „njene osnovne principe trebalo bi da donese OUN, ukoliko nisu već obuhvaćeni Poveljom.”
Tito je iskazao i zabrinutost za sudbinu OUN, smatrajući da je ugrožena njena efikasnost, a, u krajnjoj liniji, i opstanak ove institucije. U vezi sa tim je pozvao na reorganizaciju OUN, dosledno sprovođenje njenih rezolucija, proširenje Saveta bezbednosti i Ekonomsko-socijalnog saveta, jačanje uloge Generalne skupštine, delovanje generalnog sekretara u okvirima predviđenim Poveljom i prijem Narodne Republike Kine u članstvo.
Učesnici konferencije nisu manifestovali veću suprostavljenost u mišljenjima. Koncepcija dnevnog reda koja je podrazumevala pre svega opšte međunarodne probleme, lišena pitanja lokalnog i regionalnog karaktera, koja je ostavljala po strani međusobne sukobe nesvrstanih zemalja, omogućila je jedinstvo učesnika konferencije. Većina učesnika uglavnom je samo naglasila određene probleme u svetu i apelovala na one koji su ih proizveli. S druge strane, Tito je, kao što smo videli, oštro nastupio prema zapadnim zemljama, dok je Sovjete i zemlje socijalističkog lagera zanemario. Dakle, nije ispoljio istu distancu u odnosu na Zapad i Istok. U tom cilju, izbegavao je da koristi reč nesvrstanost, dajući prednost izrazima kao što su „neangažovanost” i „vanblokovske zemlje”. Jugoslovenski predsednik je počeo da permanentno koristi termin „nesvrstanost” tek od Treće konferencije vanblokovskih zemalja u Lusaki 1970.
Dok je jugoslovenski predsednik želeo jače vezivanje i veću aktivnost neangažovanih zemalja, odnosno institucionalizaciju saradnje i stvaranje pokreta, deo učesnika je imao druge planove. Njihove stavove je pre svega iskazao indijski premijer Nehru, kao i nekoliko lidera drugih zemalja, pre svega prozapadno orjentisanih, koji su smatrali da nesvrstani samo treba da iniciraju pregovore velikih sila, ali ne i u tom procesu aktivno učestvuju. Ova grupa država je osudila sovjetsku odluku o nastavku nuklearnih proba, izbegavala usvajanje oštrih formulacija po pitanju kolonijalizma i Nemačke. Pored, uslovno rečeno, prosovjetskih (Jugoslavija i druge) i prozapadnih zemalja (Indija i druge), postojao je velikih broj država koje nisu imale jasan stav u vezi sa razmatranim pitanjima, te su se usled toga držale pasivno. Ipak, kao što je već rečeno, nisu se ispoljili veći sukobi učesnika, to jest, neslaganja je bilo samo u vezi sa konrektnim merama i rešenjima koje je trebalo preduzeti. Beogradska konferencija nije mogla odigrati ulogu osnivačkog skupa Pokreta nesvrstanosti.
Šef delegacije Indije na Beogradskoj konferenciji bio je njen premijer i ministar spoljnih poslova Džavaharlal Nehru. Pored njega, indijsku delegaciju su sačinjavali i Krišna Menon, ministar narodne odbrane, R. K. Nehru, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, zatim ambasador Indije u Jugoslaviji i po jedan sekretar iz Ministarstva spoljnih poslova i ambasade Indije. Tito, Ranković, Kardelj i drugi jugoslovenski visoki rukovodioci dočekali su Indijce 31. avgusta na aerodromu u Batajnici. Kardelj ih je otpratio do njihove rezidencije u Užičkoj ulici br. 38, a u Jugoslaviji su ostali do 6. septembra.
U svom govoru na konferenciji 2. septembra, Nehru je naglasak stavio na razoružavanje i opasnost od rata. Smatrao je da je ključ rešenja situacije u rukama SAD i SSSR-a, tražeći da njihovi pregovori počnu bez odlaganja. Njihova trka u naoružanju bacila je „zasenak na sve protiv čega smo se borili i protiv čega se i dalje borimo – imperijalizam, kolonijalizam, rasizam i ostalo.” Govoreći o neangažovanosti, smatrao je da ona označava naciju koja se protivi vojnim blokovima i savezima. U pogledu Nemačke, konstatovao je da „postoje dve nezavisne celine, dve sile, dve zemlje”, a u pogledu OUN je zatražio izmenu njene strukture, da bi se izbegla sudbina Društva naroda.
Jugosloveni su smatrali da „s obzirom na prestojeći put Nehrua u Moskvu i Vašington i na indijsku tezu o mogućnosti njihovog korisnog posredovanja, može se konstatovati da je Nehru praktično tražio podršku Konferencije za svoju misiju”, kao i da je Nehru „išao za tim da suzi značaj konferencije [...] pri čemu je naročito ponavljao u govoru da su neangažovane zemlje nemoćne da učine nešto više sem moralnog apela na velike.”
Na drugom mestu, Jugosloveni su ocenjivali da je u indijskoj spoljnoj politici posle Drugog svetskog rata bilo „izvesnih oscilacija”, ali da je ipak u osnovi karakteristična neangažovanost u odnosu na blokove. Primećena je težnja Indije, kao velike zemlje po površini i broju stanovnika, ka tome da bude velika sila, ali i to da će dugo vremena biti prinuđena da razvija odnose sa afro-azijskim i latinoameričkim zemljama, pošto „ne može da vodi samostalnu politiku.” Dalje se konstatuje da je bila protiv konferencije jer su „dotadašnje forme saradnje dovoljne”, a „kada se pomirila s činjenicom da će se Konferencija održati, Indija je nastojala da Konferencija dobije takav karakter koji bi unapred onemogućio buduće pozitivne zajedničke akcije neangažovanih zemalja na međunarodnom planu.” „Otuda i toliki ’strah’ od formiranja ’trećeg bloka’ i drugi indijski prigovori (broj učesnika, kriterij neangažovanosti, sadržaj dnevnog reda, izbegavanje izjašnjavanja o konkretnim pitanjima, izbegavanje kritike Zapada).”
Pored toga, jugoslovenska strana je smatrala da je Indija „sklona popuštanju zapadnim interesima u nekim problemima”, da je oprezna u pogledu opšte osude kolonijalizma (spremna da osudi Portugal, ali ne i Veliku Britaniju), da smatra da konferencija treba da se izjasni samo o „onim regionalnim pitanjima koja imaju širi značaj, odnosno koja mogu izazvati svetske krize”, da „shvata potrebu jačanja uloge OUN i neangažovanih u pitanju razoružavanja”, zatim da „smatra da ne bi imalo smisla forsirati sporazum o testovima; prihvata sovjetski stav da je nemoguće primeniti sistem kontrole ako se ne odnosi na puno razoružavanje.”
Konstatovano je da Indija održava odnose sa obe Nemačke, da smatra da berlinski problem treba da reše velike sile, da je za „potpuno razoružavanje uz odgovarajuću kontrolu”, zabranu nuklearnih testova, proširenje Saveta bezbednosti i Ekonomsko-socijalnog saveta (zainteresova za svoje učešće u ovim telima) i za jednog generalnog sekretara i tri pomoćnika koji bi zajednički donosili odluke, kao i da podržava prijem Kine u OUN.
Koča Popović je sledećim rečima ocenio učešće Indije na konferenciji: „Indija je u prvi plan stavljala vanrednu akciju u vezi sa momentalnom krizom, radi afirmacije sopstvene uloge, a inače je nastojala da dokumenti Konferencije sadrže što manje direktnog obavezivanja i razrade platforme. Ona je u tome samo vrlo malo uspela – jer je većina došla sa namerom da se usvoji platforma budućih kolektivnih nastupa, što se i postiglo Deklaracijom, i čemu nije mogao da smeta paralelan apel za mir. Indija je izazvala određeno povećanje nezadovoljstva prema sebi, posebno kod Afrikanaca i Indonezije. U osnovnoj orijentaciji ali ne i svim pojedinim stavovima, Indiju su sledile Burma, Cejlon, Liban, Kipar, Nepal i donekle Etiopija.”
Slavoljub Đera Petrović, učesnik konferencije i istaknuti jugoslovenski diplomata, konstatuje da je Nehruovo držanje za vreme samita bilo „čudno”. U svojim memoarima ističe da je indijski premijer po održanom govoru rekao Koči Popoviću da napušta konferenciju i odlazi u London na zakazani sastanak. Prema Petrovićevim rečima (koje nemaju potvrdu u dokumentima), Josip Đerđa je, na Titovu inicijativu, odvratio Nehrua od planiranog puta. Đera Petrović sledećim rečima opisuje Đerđin razgovor sa Nehruom: „U razgovoru sa Nehruom, počeo je: ’Nismo očekivali, gospodine predsedniče Vlade, da ćete Vi minirati Konferenciju! Istorija će osuditi ovakve postupke!’ Nehru je za trenutak zastao... ’Zar se ovako ocenjuje moj postupak?!’ Đerđa: ’Najgore što može biti!’ Trenutak razmišljanja... Nehru: ’Onda, u tom slučaju, ostajem do kraja Konferencije... Odgađam put u London!’”
I po okončanju Beogradske konferencije koju je ocenjivala kao neuticajnu i nezapaženu, Indija je nastavila sa starom politikom o nepotrebnosti koordinirane akcije nesvrstanih.
Posle usaglašavanja stavova, usvojene su odluke konferencije, izražene u Deklaraciji, Izjavi o opasnosti rata i apelu za mir i Pismu Hruščovu i Kenediju.
Deklaracija šefova država i vlada vanblokovskih zemalja koji su se „sastali u trenutku kada se međunarodna situacija pogoršala i kada je svetski mir ozbiljno ugrožen” ukazala je da „nikada rat nije pretio težim posledicama za čovečanstvo nego danas”, da je „rat među narodima ne samo anahronizam već i zločin protiv čovečanstva”, zatim da odbacuju tezu da je hladni rat neizbežan. Takođe je naglašeno da zemlje učesnice konferencije smatraju politiku miroljubive koegzistecije jedinom alternativom hladnom ratu; ona „znači aktivni napor na otklanjanju istorijskih nepravdi i likvidaciji nacionalne potčinjenosti, uz obezbeđenje samostalnog razvitka svakog naroda.” Istaknuto je da učesnici konferencije „ne donose konkretne predloge za rešavanje svih međunarodnih sporova, naročito ne onih između dva bloka”, već da „žele da ukažu na one goruće probleme današnjeg vremena koji moraju da budu brzo rešeni” i da oni „ne idu za stvaranjem novog bloka, niti mogu da budu blok.” Još jednom je naglašeno da „velike sile treba da se odlučnije založe za rešavanje pojedinih problema putem pregovaranja”, zatim da „vanblokovske zemlje učestvuju u rešavanju nerešenih međunarodnih pitanja koja se odnose na mir i bezbednost u svetu, pošto nijedna od njih ne može da ne bude pogođena ovim problemima niti ravnodušna prema njima.” Potvrđena je podrška Deklaraciji o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, uz preporuku da se „kolonijalizam odmah bezuslovno, potpuno i konačno likvidira”, i da se „okončaju svi oblici neokolonijalizma i imperijalističke dominacije u svim njihovim vidovima i manifestacijama.” Podržana je borba naroda Alžira i „arapskog naroda Palestine u saglasnosti sa Poveljom i rezolucijama Ujedinjenih nacija”, osuđena je portugalska politika u Angoli i politika aparthejda u Južnoj Africi, zatraženo povlačenje Francuza iz Tunisa. Takođe, rečeno je da „uspostavljanje i održavanje stranih vojnih baza na teritoriji drugih zemalja, naročito protiv volje tih naroda, predstavlja grubu povredu suvereniteta tih država” i ukazano da postojanje američke baze u Gvantanamu krnji suverenitet Kube. Učesnici samita potvrđuju da „svi narodi imaju pravo na jedinstvo, samoopredeljenje i nezavisnost, na osnovu čega oni odlučuju o svom političkom statusu i slobodno idu svojim ekonomskim, društvenim i kulturnim razvitkom bez zastrašivanja ili prepreka”, kao i da „narodi mogu za svoje sopstvene ciljeve da slobodno raspolažu svojim prirodnim izvorima bogatstva.” Opšte i potpuno razoružavanje je označeno kao „imperativna nužnost i najhitniji zadatak čovečanstva” i ono „treba da uključi: eliminisanje oružanih snaga, naoružanja, stranih baza, proizvodnje oružja, kao i ustanova i postrojenja za vojnu obuku izuzev u svrhe unutrašnje bezbednosti; da treba da uključi totalnu zabranu proizvodnje, posedovanja i upotrebe nuklearnog i termonuklearnog oružja, bakteriološkog i hemijskog oružja, kao i eliminisanje opreme i uređaja za isporuku, smeštaj i operacije oružja za masovno uništavanje na nacionalnim teritorijama.” Pozvane su velike sila da „bez daljeg odlaganja potpišu ugovor o opštem i potpunom razoružavanju”, da na konferencijama o razoružavanju budu zastupljene i vanblokovske zemlje, kao i da one budu uključene u sistem kontrole i da se diskusije o razoružavanju odvijaju pod pokroviteljstvom OUN. Ukazano je i na hitnost zaključenja ugovora o zabrani nuklearnih proba. U vezi sa OUN, zatraženo je uspostavljanje Fonda Ujedinjenih nacija za kapitalni razvoj, proširenje Saveta bezbednosti i Ekonomsko-socijalnog saveta i prijem NR Kine u članstvo. U vezi sa nemačkim pitanjem, zahtevano je izbegavanje upotrebe sile u rešavanju ovog problema.
U Izjavi o opasnosti od rata i apelu za mir istaknuta je zabrinutost od novog svetskog rata, uz komentar da „takav sukob i rat neizbežno bi doveli do pustošenja dosad neviđenih razmera, ako ne i do uništenja sveta.” Zatraženo je da „zainteresovane strane, a naročito SAD i SSSR, odmah obustave svoje ratne pripreme”, i „da ponovo započnu pregovore za mirno rešenje postojećih razmimoilaženja između sebe, s dužnim poštovanjem načela Ujedinjenih nacija.” Na kraju je ukazano na to da bi trebalo da i zemlje koje nisu učestvovale na Beogradskoj konferenciji upute apel liderima supersila.
Zahtevi lidera vanblokovskih država okupljenih u Beogradu iskazani su i u Pismu Hruščovu i Kenediju. Oba pisma su istog sadržaja; predsednici Indonezije i Malija su ovlašćeni da uruče pismo predsedniku SAD, a predsednik Gane i premijer Indije da uruče pismo premijeru SSSR-a. Još jednom je ukazano na opasnost od ratne katastrofe i zatražen nastavak direktnih pregovora dvojice lidera supersila, uz konstataciju da će njihovi napori „izvesti svet i čovečanstvo iz sadašnjeg ćorsokaka i omogućiti mu da stvara i živi za prosperitet i mir.”
IZVORI I LITERATURA:
Arhivska građa
Arhiv Jugoslavije
Kabinet predsednika Republike
Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije
Politička arhiva (1961)
Memoari
S. Đ. Petrović, Sećanja i zapisi borca i diplomate, Beograd 2012.
Monografije i članci
1. Bogetić, Dragan, Jugoslavija i Zapad 1952-1955, Beograd 2000.
2. Bogetić, Dragan, Bogetić, Olivera, Nastanak i razvoj pokreta nesvrstanosti, Beograd 1981.
3. Bogetić Dragan, Dimić Ljubodrag, Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1–6. septembra, Beograd 2013.
4. Vestad, Od Arne, Globalni hladni rat, Beograd 2008.
5. Mates, Leo, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Beograd 1976.
6. Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989.
7. Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1978, Beograd 1981.
8. Petrović, Vladimir, Titova lična diplomatija, Beograd 2010.
9. Stojković, Momir, Borba velikih sila za prevlast i sfere uticaja na Balkanu 1941–1949, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd 1996, 11–26.
10. Samardžić, Nikola, Drugi dvadeseti vek, Beograd 2008.
11. Čavoški, Jovan, Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959–1962, Beograd 2009.
