„Kada sam u meču Kupa UEFA protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje“, reči su Ivana Ergića, nekadašnjeg igrača Juventusa, Bazela i turskog Bursaspora.
(na naslovnoj slici - detalj sa utakmice Real Madrid - Partizan; finale KEŠ-a 1966. godine)
Evidentno je da na našim prostorima profesionalni sport već godinama služi kao ogledalo društvenih anomalija. Naravno da se ne mogu osporiti istorijske činjenice praćene ratnim, verskim i nacionalističkim motivima, ali huškačko-nacionalistički mentalitet ovde je pojačan medijima, navijačima, pa i političarima, dok se iracionalni patriotizam poslednjih decenija i dalje širi i postaje nit između politike i profesionalnog sporta.
Ako bismo se svaki put pri pominjanju sintagmi „Kosovo je srce Srbije“ ili „Ubij, ubij Srbina“ setili bar jednog reprezentativca bivše Jugoslavije (ili ako pripadamo mlađim generacijama, makar „izguglali“), možda bi informisanost u sferi sporta potisnula sve pokušaje medija, sportskih radnika ili političara da, na primer, jednu sasvim običnu utakmicu između reprezentacija Srbije i Hrvatske uzdignu u rang spektakla i senzacije.
Neka taj reprezentativac ovoga puta bude Fahrudin Jusufi. Fudbaler čije bi samo ime i poreklo danas izazvalo brojne pronacionalistički orijentisane transparente, provokacije u medijima ili rasprave o tome da li treba da peva srpsku, albansku ili neku treću himnu. Bilo kako bilo, pomenuti jugoslovenski fudbaler, odigrao je za reprezentaciju Jugoslavije 55 utakmica i učestvovao na svetskom prvenstvu 1962. godine, evropskim prvenstvima 1960. i 1968. godine na kojima je osvajao srebrne medalje i na olimpijskim igrama 1960. godine u Rimu na kojima je osvojio zlatnu medalju. U generaciji Partizanovih beba, osvajanjem titule šampiona Jugoslavije 1964/65. pomogao je timu Partizana da stekne pravo da igra u Kupu šampiona Evrope. Partizan je, predvođen trenerom Florijanom Matekalom, predstavljao dostojnog protivnika bilo kom tadašnjem evropskom klubu. Partizan je na većini utakmica Kupa šampiona igrao u sledećem sastavu:
(1) Šoškić (golman), (2) Jusufi, (3) Vasović (kapiten), (4) Rašović, (5) Mihajlović, (6) Kovačević, (7) Bečejac, (8) Bajić, (9) Hasanagić, (10) Galić, (11) Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić.
Partizan je u predtakmičenju za protivnika dobio francuskog prvaka Nanta. Pobedom u Beogradu sa 2:0 i nerešenim rezultatom u gostima 2:2 prva prepreka bila je pređena ukupnim skorom od 4:2. Sledeći protivnik bio je tadašnji prvak Nemačke, Verder iz Bremena. Verder je eliminisan ukupnim rezultatom 3:1. U Beogradu 3:0 i u Bremenu 0:1. Partizan još jednom dostojanstveno parira protivniku.
U četvrtfinalu, Partizan je za protivnika dobio prvaka Čehoslovačke, Spartu iz Praga. Prvu utakmicu u Pragu, Partizan je izgubio rezultatom 4:1. Izgleda gotovo nemoguće? Ipak, u Beogradu, Partizan pobeđuje rezultatom 5:0 i ruši praške snove o Kupu šampiona Evrope.
Ime sledećeg Partizanovog protivnika bilo je samo po sebi dovoljno da pristalice beogradskog crno-belog kluba, i u slučaju da izgubi njihov voljeni klub, ipak ne budu razočarane. Mančester junajted. Šampion Engleske. Iako nazvani bebama, Partizanovi igrači, ne tako naivni kao njihov nadimak, uspeli su da se plasiraju u finale Kupa šampiona ukupnim skorom od 2:1 (2:0 u Beogradu i 0:1 u Londonu).
Iako je španski Real u finalu uspeo da sruši crno-bele snove, pred 55000 gledalaca na stadionu Hejsel u Briselu, Fahrudin Jusufi i njegove kolege uspele su da tadašnji jugoslovenski fudbal uzdignu u rang najvećih evropskih fudbalskih sila. Beograd je bio ugledan domaćin evropskim timovima. Stadionom nije odzvanjalo “Kosovo je srce Srbije”, “Nož, žica, Srebrenica” i njima slične mantre. Partizan se možda nije popeo na vrh Evrope, ali je profesionalizam u jugoslovenskom sportu proživljavao svoje najbolje dane. Hiljade crno-belih glava te noći razmišljalo je samo o pobedi. Pravoj, sportskoj, fer pobedi.
Sledeći put, pre nego što nekog igrača Crvene zvezde, Partizana ili bilo kog drugog srpskog kluba nazovete Ustašom ili Šiptarom, raspitajte se o istoriji i bivšim igračima svog omiljenog kluba. Ako je jedina poruka koju ste iz ovog teksta izvukli ta da uvek treba gledati u prošlost, pročitajte ga još jednom. I još jednom. Ako je poruka i dalje ista, i neka je. Podsećamo se te prošlosti zbog teritorije, kulture, jezika, otadžbine, ćirilice ili latinice, zbog tri prsta, zbog dva prsta...zbog srednjeg prsta... što se onda slavne prošlosti ne bismo podsetili i zbog sporta? Ne treba nam za to mnogo. Uostalom, ko nema u glavi ima na guglu.
Comments
kardinalne greske
Ako cemo o greskama...
Goranac
Ne znam vi odakle image
Jusufi je Goranac.