Ponesen patriotskim zanosom, a podstaknut člankom RTS-a o srpskim rodoljubivim pjesmama1, potražio sam i jednu od mojih omiljenih „Jeremija pali topa” koju izvodi Tozovac. Kao predlog mi je na „Jutjubu” izašla i verzija te pjesme iz nekog našeg starog filma „Sreća u torbi”2. Scena počinje kao proslava, i, kada jedan od aktera kaže: „Gasi svetlo, u mraku ko u braku”, saznajemo da je to zapravo neka vrsta momačke večeri (pošto je očigledno da nema žena). Tada se pale svijeće i oni ga nose kroz kuću pokrivenog bijelim plaštom i viču: „Vječnaja pamjat!” Te riječi inače na pravoslavnim sahranama izgovaraju  sveštenik i vjerni narod, i one predstavljaju nadu i molbu Gospodu da ime pokojnika bude ponavljano u vječnosti. Dakle, da ne bude zaboravljeno, pošto je ideja – onom koji je zaboravljen, koga niko ne spominje, nema spasenja.

U doba u kom država daje krompir za kulturu, mladi ljudi rezignirani ovakvom situacijom u društvu odlučili su da samostalno obnove ono što država želi da zaboravi. Čini se da živimo u vremenu u kojem je umetnost nešto što ne treba podržati, nešto što se smatra nepotrebnim ako se ne može iskoristiti u komercijalne svrhe.

Džim Keri ga i dan danas smatra najvećim komičarem svih vremena. Miloš Forman nije mogao da odoli da ga ne svrsta u red poznatih ličnosti o kojima je snimio filmove (a u tom je društvu sa Mocartom, Gojom i Larijem Flintom). Elvisu Prisliju bio je najdraži od svih njegovih imitatora.

Nešto bih kazao o jednom filmu i o jednoj knjizi. Mada, pokušaću da preko toga kažem i po koju riječ o shvatanju ljubavi i doživljaju Boga na Istoku i na Zapadu. Film je What dreams may come, a knjiga Quo vadis. Moram otkriti radnju filma i knjige, ali pošto su obje stvari kvalitetne i sadržajem, a ne samo idejom, mogu se gledati i čitati i posle ovog mog teksta.

Koliko god to bilo teško, pokušajte da na trenutak zaboravite da vas nervira to što je napolju oktobar, to što kiša ne prestaje da pada, kao i to što morate da oblačite jakne i kapute. Zamislite da je ponovo leto, i da se nervirate zbog toga što je pretoplo i zbog toga što niste, uprkos tome što ste to tako čvrsto rešili prethodnog leta, doveli formu na željeni nivo. Jeste li?

Prije neki dan sam ponovo pogledao film „Seven”. Radi se ubici, koji se koristi tematikom sedam smrtnih grijehova, da bi poslao svoju poruku svijetu, a dvojica detektiva pokušavaju da ga spriječe. Zaista odličan film, za desetinu godina, možda će se moći kazati i – antologijski. Ipak, sada bih pomenuo jednu sekvencu koja će možda nekome pokvariti malo film ako nije odgledao, ali nije ništa krucijalno. Uglavnom, bolje prvo odgledajte film ako možete. Dakle, kada imaju ozbiljnih problema u istrazi, jedan od detektiva se doseti svog prijatelja iz FBI-ja. Ova institucija vodi detaljene beleške o čitalačkim navikama stanovništva, sa akcentom na potencijalno opasnim knjigama - kako se prave bombe, ili Mein kampf, kako jedan od detektiva to kaže. Kolega pita, da li je to legalno, ovaj odmahuje glavom, dodajući da se tako nešto ne bi priznalo na sudu, ali da je koristan uvid i pomoć. Kasnije se ispostavlja, da toga nije bilo, film bi se mnogo prije završio, da ne kažem više od toga.