Ne plašim se ja ljudi, već onog neljudskog u njima.

 Nikola Simić

Gotovo da ne prođe dan a da se ne susretnemo sa tragičnom sudbinom nekog čoveka. Ne prođe dan da na ulicama ne vidimo strašnu sudbinu ljudi. Ipak, najjači utisak su oni „drugi” koji sklanjaju pogled od onih koji mole za neki dinar samo da bi preživeli, kupili koricu hleba.

Otkako sam postala svesna sebe i svog okruženja, imala sam prilike da čujem razne jadikovke na račun Srbije: na male plate, na loš gradski prevoz, na vlast... Moje odrastanje, kao i odrastanje ljudi rođenih devedesetih godina, obeleženo je nepromenljivom tranzicijom. Mi smo porasli, a ona je još uvek tu i gleda nas bebećim očima dok u ustima drži svoj majušni palac.

Događaj od prije deset dana, na stadionu nekad znanom kao „JNA”, bio je sve osim sportskog događaja. Razočarana lica srpskih fudbalera i albansko spasavanje žive glave od huligana koji ulijeću sa tribina bili su samo najava za ono što će uslijediti.

Prvi mаj je Međunаrodni prаznik rаdа. To je dаn nа koji su, 1886. godine u Čikаgu, rаdnici održаli velike demonstrаcije, trаžeći bolji položаj nа rаdnim mestimа, а pre svegа skrаćenje rаdnog vremenа nа osаm sаti. Protest je ugušen u krvi, а rаdničke vođe su osuđene nа smrt vešanjem ili nа dugogodišnju robiju. Vremenom, ovаj dаn dobijа nа znаčаju i trudbenici u većini svetskih držаvа počinju dа prvog mаjа svаke godine orgаnizuju proteste, osuđujući incident u Čikаgu i brutаlno gušenje slobode i volje grаđаnа.

Petnaest godina je prošlo od NATO bombardovanja i rušenja Kamene palate u kojoj je bilo nekadašnje sedište Generalštaba. U Ulici kneza Miloša iza porušenih zidina još uvek se nazire nekada velelepno zdanje koje i danas ima status spomenika kulture, kao jedva preživeli svedok jednog vremena koje se ne sme ponoviti. Vremena smrti i stradanja.