Za ovaj film se najpre čulo zbog zanimljive metode snimanja koja je obuhvatila period od 11 godina, čak 12 ako se u obzir uzme i postprodukcija.
Naime, reditelj Ričard Linklater je 2002. godine počeo da snima film o odrastanju jednog sedmogodišnjeg dečaka Mejsona, kog tumači Elar Koltrejn, sve do punoletstva i odlaska na koledž. Uobičajna metoda u slučajevima kada treba da se zahvati duži vremenski period u životu nekog lika jeste da se koristi šminka koja bi dočarala efekat starenja, ili se, kada se radi o deci, jednostavno unajme drugi glumci koji tumače stariju verziju tog lika. Međutim, Linklater je odlučio da Mejsonovo odrastanje proprati Elarovim odrastanjem, čime se stvorio zanimljiv rezultat, jer su Linklater u toku snimanja i Elar u toku tumačenja Mejsona imali refleksiju na razvoj filma i lika iz jednog privilegovanog položaja i sa komforom koji nemaju autori na nekom petonedeljnom snimanju. Rezultat svega toga je izuzetno autentičan i uverljiv prikaz jednog odrastanja i posebna veza koju ovaj film uspostavlja sa publikom.
Dobija se osećaj da niste prisustvovali samo nekoj priči ili sudbini jednog lika, već da ste bili svedoci i deo jednog odrastanja i nečijeg života. Tom osećaju svakako pomaže Linklater koji je definitivno humanistički reditelj. On je, zahvatajući veoma dug period u životima likova i glumaca, dobio veličinu koja se svakako tiče vremenske dimenzije, a koju je uspeo da upakuje u jedan veoma human i intiman film. Linklater je i ranije pokazao, svojom triologijom Before, koliki značaj u njegovim filmovima ima vreme koje on zna da koristi na veoma zanimljiv način. To se najbolje vidi u ovom filmu. Težina i značaj vremena osećaju se u ovom filmu. Linklaterova filmska stanja se obaziru na ono pre; on sabirajući trenutke gužva vreme u jedan skup koji, kada se osvrnemo na njega, daje dojam celine, pa ta težina i veličina vremena daju ovom filmu nivo koji je inače teško dostižan. Premda je centralna figura mladi Mejson, zajedno sa njim vidimo i druge likove iz njegovog života koji se razvijaju zajedno sa njim, tako da vremenski raspon uključuje i jedan mali svet Mejsonovog detinjstva. Taj svet uključuje njegovog oca, kog tumači Linklaterova amajlija – Itan Hok, njegovu majku, koju tumači odlična Patriša Arket, i njegovu stariju sestru, koju tumači Linklaterova ćerka – Lorelaj Linklater. Svi oni doprinose stvaranju dubine ove priče i predstavljaju značajan element Mejsonovog lika, života i odrastanja, i pomoću odnosa sa tim likovima Mejson najviše uspeva da se predstavi publici i da se o njemu stekne osećaj.
Tempo je mogao da bude problem, uzevši u obzir trajanje od skoro tri sata i vemenski raspon u kom su ovi likovi obuhvaćeni, međutim, ovaj film je zadivljujuće gladak i tečan. Prelazi i skokovi na sledeći vremenski period urađeni su veoma suptilno i sa zanimljivim reperima koji označavaju doba i godinu u kojoj se likovi nalaze. To su obično reference na pop kulturu, tehnološki razvoj, a ponekad reditelj koristi najjednostavniju promenu frizure ili brade. Film ne pokušava da ispriča neku veliku priču u smislu zapleta, već nam umesto toga nudi zaista jedinstveno iskustvo života jedne porodice, njihove borbe i sve teškoće odrastanja jednog veoma simpatičnog dečaka, a sve to je predstavljeno na veoma neinvanzivan način. Film samog sebe fenomenalno sumira na kraju, kroz poslednje dijaloge Mejsona sa majkom i ocem i poslednjim dijalogom Mejsona i još jedne osobe koju sad neću otkrivati; nije obrt u pitanju, ali ne volim da u kritikama otkrivam ništa preko neophodnog.
Mislim da je ovo film koji će definitivno izdržati test vremena i koji će ući u filmske anale jer ima mnogo toga da ponudi, i verujem da mu se smeši i nekoliko nominacija za Oskara, a verovatno i poneka pobeda.
Ocena: 9/10