Život u smrti

Submitted by Ana Mladenović on 30/07/2013 - 13:13

2

Odavno smo svesni da se do pravde u Srbiji dolazi sporo, da nam je čitav pravosudni sistem u rasulu: sudski sporovi traju i po čitave decenije, a nije čest slučaj i da umru i tužitelj i tuženi pre nego što se okonča sudski spor; važni slučajevi poput čuvene ''krađe beba'' zastarevaju (?!), a lopovi, secikese, kriminalci i ljudi optuženi za teška krivična dela često ''izvuku bolji kraj''. Pitanje da li pravda u Srbiji, zapravo, postoji je retorsko, te na njega, kao po nekom nepisanom pravilu, niko i ne očekuje konkretan odgovor.

Poznat nam je i slučaj pogibije četvoro ljudi u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila drugog marta prošle godine i u kojoj je nesavesni vozač, sa povišenim nivoom alkohola u krvi i pri nedozvoljenoj brzini udario u ''Juga'', čiji je vozač mesec dana po nesreći podlegao povredama. Gospodin za volanom je osuđen na osam godina zatvora i četiri godine zabrane vožnje po odsluženju zatvorske kazne. I slični slučajevi nastavljaju da se nižu...

6

Tada dolazimo do nečeg drugog: kada se do pravde i dođe, a krivac konačno bude iza rešetaka, kazna za počinjeni zločin je isuviše mala, a sve to vodi do apsurda. A kako se oseća porodica preminulih osoba? Da li se malim kaznama koje se dobijaju za izvršenje teških krivičnih dela poručuje da ljudski život vredi srazmerno kazni koja se za njega dobija? Da li se porodice osećaju izdanim od strane države i nadležnih institucija? Svima je jasno da se izgubljeni život ne može povratiti i da za takve greške, žargonski rečeno, ne postoji opcija ''undo''. Jedinu ''satisfakciju'' u tom slučaju može pružiti sud, koji nastavlja da podbacuje sa svakim novim i tako se nalazimo u jednom začaranom krugu.

U novinama danas možemo naći pregršt članaka o automobilskim nesrećama u kojima ginu mladi ljudi, praktično, tek zakoračivši u život. I mi dobijamo izveštaje o količini kazne koju je dobio krivac za takva dela, prihvatamo i ništa nam nije neobično. Kako su proteklih meseci mediji imali više da govore o takvim slučajevima ja sam se zapitala kako je krivcu. Naravno, pritom gledajući iz svoje, lične, perspektive. Dakle, zamišljam krivca koji se iskreno kaje zbog počinjenog zločina.

3

I tako se setih jedne Kolridžove pesme pod naslovom Stari mornar i to ne bez razloga! Naime, ukratko rečeno, pesma govori o jednom brodu, kapetanu i posadi koji putuju morem i zapadaju u negostoljubivi predeo. Odjednom se pojavljuje albatros i sa njegovom pojavom dolaze bolji dani i za posadu i za kapetana. Brod počinje da se kreće po mirnom moru, uz pratnju albatrosa. Iz čiste obesti, kapetan u jednom trenutku ubija pticu, a sve je to praćeno odobravanjem posade. Ubrzo brod dospeva u tropski predeo, nastupa žega, a posada se zajedno sa kapetanom sprema da skapa od žeđi. Shvativši ubistvo ptice kao čin ''lošeg znamenja'' posada proklinje kapetana, sve dok u jednom trenutku, u daljini, ne nazru obličje, po svemu nalik brodu, koje se kreće u njihovom pravcu. Međutim, ispostavlja se da je to zapravo kostur broda koji se kreće, a na njemu dve alegorijske figure: Smrt i Život u smrti. Smrt uzima posadu, a Život u smrti kapetana. Kapetanova kazna je da neprestano luta zemljom, pričajući o svom zločinu, na taj način okajavajući greh koji nikada u potpunosti ne može biti okajan.

I pitam se: da li počinioci i posle malih kazni koje dobijaju za počinjeno delo mogu normalno da nastave sa životom, da li smatraju da odsluženje kazne znači i prosto brisanje posledica njihovih akcija ili i oni čitav život, kao i Stari mornar žive u Životu u smrti, u nemogućnosti da zaborave? Da li ih istinski muči ono što su učinili i tako ostaje do kraja života? Da li je to prava kazna, koju dodeljuje savest, pre ovozemaljske i slabašne kazne naših sudova?

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments

Submitted by Tintin (not verified) on 30/07/2013 - 16:25
The Rime of the Ancient Mariner? Нема шта друго да буде... :)