Srbija je prvi put u proteklih 95. godina obeležila Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Prvi put smo našim precima, koji su se žrtvovali za slobodu otadžbine, odali počasti koje im oduvek pripadaju. Tog 11. novembra 2013. godine obeležen je državni praznik, u znak sećanja na golgotu srpskog naroda, ali i trijumfalni put i povratak srpske vojske u periodu od 1914. do 1918. godine.
Tradicija obeležavanja ovog dana postoji od 1919. godine u Francuskoj i Engleskoj. Posle skoro jednog veka i u Srbiji. Jeste da nam je dugo trebalo da shvatimo koliku su žrtvu naši preci podneli za slobodu zemlje, ali kako se kaže – „Bolje ikad, nego nikad”. Ono što će, nadam se, biti pouka za ovu zemlju u budućnosti je da onoliko koliko budemo poštovali sami sebe, toliko će nas poštovati drugi. Kako smo uopšte očekivali da nas bilo ko shvati ozbiljno kad su svi u svetu svih ovih godina videli prostu činjenicu da se jedino u Srbiji ne obeležava Dan primirja? Istorija je učiteljica života, i kroz naš odnos prema istoriji često ćemo reći kakvi smo mi sami. Srbija je napadnuta od strane Austrougarske, podnela je strahovita razaranja i žrtve, golgotu preko Albanije. O užasima i mukama na ostrvu Krf i ostrvu Vido izlišno je bilo šta reći. Svih ovih godina ceo svet je pričao o našim stradanjima više nego mi. To je ono što moramo promeniti. Srbija mora poštovati svoju istoriju, žrtve, jer će samo tako pokazati da je vredna poštovanja drugih, čak i onih koji su u dva svetska rata bili naši neprijatelji.
U budućnosti, na Dan primirja i u nedelji koja mu prethodi, građani Srbije će moći ponosno na svojim reverima da ističu značku, koja simbolizuje pobedu u Velikom ratu, ali i da podseti na ogromne žrtve koje je Srbija podnela za sopstvenu slobodu i slobodu moderne Evrope. Značka je, zapravo, kombinacija legendarnog ordena albanske spomenice i simbola pobede u ratu, Natalijine ramonde.
Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae) je jedinstven cvet, koji raste na istoku Srbije, ali i u Makedoniji na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan. Mnogi će se zapitati: zašto baš Natalijina ramonda?
Razloga je dosta, navešćemo samo neke od njih. Prvi, cvet je ime dobio po kraljici Nataliji Obrenović. Drugi, cvet je u botanici poznat i kao cvet feniks, što znači da i potpuno osušen, uz vrlo malo vode, može da oživi i nastavi život. Upravo u imenu cveta i simbolici koju on ima, krije se treći razlog zašto baš Natalijina ramonda. Dakle, cvet je odabran, pre svega, kao znak sećanja na vaskrsnuće Srbije. Objektivno gledano, naša zemlja se u Prvom svetskom ratu uzdigla kao feniks iz pepela i povratila izgubljeno.
Cvet, Natalijinu ramondu, možemo prepoznati po okruglim listovima, sa pravim i sitnim zupcima. Latice su prave, a krunični listići se međusobno preklapaju. Natalijina ramonda ima tamnoljubičaste cvetove.
Natalijinu ramondu otkrio je u okolini Niša doktor Sava Petrović 1884. godine. U zvaničnu literaturu uveo ju je Josif Pančić. Ovaj cvet se nalazi na spisku ugroženih i endemičnih biljaka Evrope. U Srbiji je strogo zaštićena vrsta. Treba napomenuti da postoje tri vrste ovog cveta. Prvi je otkriven na Pirinejskom poluostrvu 1831. godine zaslugom francuskog istraživača, Ramonda. Upravo po njemu ceo rod nosi ime. Josif Pančić je 1874. godine na Rtnju i u Sićevačkoj klisuri pronašao drugu vrstu ramonde, koju je nazvao Srpska ramonda (Ramonda serbica).
