Globalizacija i novi svetski poredak se na različite načine dovijaju kako ljude što više otuđiti jedne od drugih. Svetski oligarsi dobro znaju da bi kvalitetna socijalizacija pojedinca mogla da ima loše posledice po sistem koji propagiraju, pa tako promovišu individualnost, odnosno samodovoljnost. A da li je čovek takav, da li je sam sebi dovoljan? Nije! Homosapiens je društvena životinja, i u skladu sa tim formirao je određene obrasce ponašanja koji podrazumevaju koegzistenciju sa drugim pripadnicima iste vrste.
Taj homosapiens ima i određene potrebe, a najnužnije su hrana i san. Po mnogima, treća najnužnija potreba je seks, i to ne samo radi razmnožavanja već i radi zabave, jer je osećaj jednostavno odličan. Kako bi ljude što više udaljili jedne od drugih, gorepomenuti oligarsi su izmislili aseksualnost. To podrazumeva postojanje osoba koje ne osećaju potrebu za seksualnom aktivnošću. Još od davnina se ljudi iz različitih razloga odlučuju za celibat, a najčešće je motiv za takav način života religijske prirode. Osobe koje su krenule tim putem bore se sa jednom od osnovnih ljudskih potreba i svesno je potiskuju, dakle oni ni na koji način nisu fizički predodređeni za život bez telesnog zadovoljstva.
Globalizacija nas uči da postoje ljudi koji mogu bez ovog segmenta u svom životu. Em je korisno da bi se izbegla prenaseljenost planete, em je odličan uvod u uskraćivanje nekih drugih stvari „bez kojih možemo”, i ne samo da možemo, nego smo predodređeni da bez njih živimo. Da bi postigli svoj cilj u promociji aseksualnosti modelatori modernog društva su od seksualnog čina napravili famu, pa je tako neprimereno o tome razgovarati, a posebno sa pripadnicima/pripadnicama suprotnog pola. Ako se tema i pokrene, pokretač se smatra vulgarnim i prostim, i u velikom broju slučajeva biva ekskomuniciran iz „visokog društva”.
Sledeći primer promocije ovog nenormanog modela ponašanja jeste totalna tabuizacija povremenog, rekreativnog seksa te su f**k buddies mistični kreteni koji bi trebalo da žive u tminama kanalizacionih hodnika. Iako svi, pa i promoteri aseksualizma, znaju da je seks pre svega vrlo zabavan i prijatan, društvo se sve više distancira od onoga putem čega smo, na kraju krajeva, svi nastali.
Trenutno je na snazi pravilo da osobe koje osećaju određenu međusobnu privlačnost prvo treba da se dobro upoznaju (jedno 12 godina), onda se drže za ruke po parkovima još 24, pa da tek nakon tog perioda dobro razmisle da li treba zajedno da odu u krevet, dok im nagon neprestano zvoca da stvar treba ubrzati. Iz tog razloga je svako od nas nebrojeno puta prošao pored osobe, ili razgovarao sa nekom koja ga seksualno privlači, ali zbog mondijalističkih tabua nije bilo ništa od toga, pa su obe jedinke bile prinuđene da kod kuće čežnjivo dahću zatvorenih očiju dok se dodiruju po međunožju misleći na minuli susret sa privlačnom osobom sa početka ove rečenice.
Neki kažu da je „nej***ca” opaka bolest, i mislim da su u pravu. Suma sumarum, seks bi trebalo da bude popularna zabava za najsiromašniji deo stanovništva, ali im moralne stege društva i to, kao i mnogo šta drugo, uskraćuju.
Aseksualnost se sve više infiltrira u društvo kao instrument totalnog otuđenja, a za to vreme kreatori antidruštvenog sistema ni ne pomišljaju da prestanu da j**u izmučeno čovečanstvo.
Licemerno, jelda?
