U najboljim košarkaškim timovima, svako zna svoju ulogu u timu. Zna se koji su igrači zaduženi za organizaciju igre, koji za hvatanje lopti ispod koša, ko su defanzivni specijalisti, a ko poenteri. Naravno, ovo nije pravilo koje je urezano u kamenu, te lako može da se desi da igrač postigne 25-30 poena zato što je protivnička ekipa obraćala više pažnje na nekog drugog, ili ima 10 skokova, iako se to od njega ne očekuje niti zahteva. A pošto u NBA ligi svaki tim odigra po 82 utakmice u regularnom delu, svi igrači imaju dovoljno vremena da zablistaju. Pa je tako Tony Delk, sa prosekom od 9 poena po meču u karijeri, čovek koji nikad nije imao sezonu u kojoj je postigao vise od 12.3 poena po meču, u jednoj utakmici za svoje Phoenix Suns-e ubacio 53 poena. Ali samo all-around igrači iz utakmice u utakmicu pune sve statističke kolone, pritom igrajući i izuzetnu odbranu. All-around bi se u našem jeziku prevelo kao „devojka za sve“.
Oscar Robertson, ultimativni all-around igrač, je tako imao triple-double prosek u sezoni (najmanje 10 poena, skokova i asistencija po meču; naravno, teoretski je moguće imati i po 10 blokada i krađa, ali to je jako teško ostvarivo i u jednom meču, a kamoli u celoj sezoni). Larry Bird, Michael Jordan, Scottie Pippen i Magic Johnson su bili svemogući na terenu i radili su sve što je bilo neophodno da bi njihovi timovi pobedili. Hakeem “The Dream” Olajuwon je jedan od samo četvorice ljudi koji su imali quadruple-double; on je u jednoj utakmici imao 18 poena, 16 skokova, 11 blokada i 10 asistencija. Jedan od ljudi koji nikada nije uzeo titulu, ali koji zbog svoje all-around igre ima posebno mesto u istoriji NBA lige je Grant Hill, kome je ovo 18 sezona na mestu krila.
Za 4 godine koje je proveo na Duke koledžu, uzeo je 2 titule i još jednom igrao finale. Kao trećeg pika na draftu 1994. godine, izabrali su ga Detroit Pistons-i. Tamo je proveo 6 sezona, i postao je drugi igrač ikada koji je svoj tim predvodio u poenima, asistencijama i skokovima pune 3 sezone. Jedini čovek kome je to još pošlo za rukom je Wilt Chamberlain. Poznat po eksplozivnosti i neuhvatljivom prvom koraku, Hill-a nije mogao da zaustavi gotovo nijedan odbrambeni igrač. A zato što je često napadao koš, gde je znao da efektno završi napad preko najboljih centara u ligi, vrlo brzo je postao jedan od najpopularnijih igrača. U toj svojoj prvoj sezoni je podelio nagradu za rukija godine sa Jason-om Kidd-om. O njegovoj popularnosti dovoljno govori to što je postao prvi ruki koji je imao najviše glasova u izboru za All-Star utakmicu i do danas više nijednom rukiju to nije pošlo za rukom. I u svojoj drugoj sezoni je pokupio najviše glasova, a ko je bio odmah iza njega? Njegovo leteće visočanstvo, Michael Jordan, koji je na pola te sezone shvatio da bejzbol ipak nije igra za njega i vratio se košarci. Upravo zbog tih čestih napada na koš i zato što igru nije zasnivao na šutu spolja, procenat šuta iz igre mu se uvek kretao negde oko 50 %. Naravno, druga strana medalje je ta što je, zbog čestih kontakta sa drugim igračima, tokom karijere imao mnogo problema sa povredama. O tome koliko je kompletna njegova igra bila govori i to što je 4 sezone zaredom u asistencijama predvodio sve igrače koji nisu igrali na pozicijama pleja ili beka, jedne je bio i treći najbolji strelac u ligi, a jedne treći u izboru za najboljeg igrača regularnog dela. Jedino što ga je u to vreme kočilo da postane možda i jedan od najboljih svih vremena je poprilično slab ostatak ekipe, pa 2000. godine prelazi u Orlando Magic. U svojih prvih 6 sezona u ligi, imao je 9393 poena, 3417 skokova i 2720 asistencija. Koliko je to veliko dostignuće govori i činjenica da su samo još trojica igrača to uspela u svojih prvih 6 sezona – Oscar Robertson, Larry Bird i LeBron James. Da napomenem još i da je 1996. godine uzeo zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti.
U Orlandu se javljaju veliki problemi sa povredama. Za 4 pune sezone, odigrao je samo 47 utakmica. Hronična povreda zgloba mogla je da mu uzme i mnogo više od karijere; posle jedne operacije 2003. godine, dobio je infekciju zbog koje je zamalo umro i posle koje je bio primoran da 6 meseci pije antibiotike. Tek je u svojoj 5. sezoni u Orlandu odigrao veći broj utakmica – 65 i, naravno, ponovo je izglasan u prvu All-Star petorku. Posle te sezone, odigrao je još dve u kojima je imao ozbiljnih problema sa povredama, zbog kojih je razmišljao o prekidu karijere. Srećom, ostao je u ligi i potpisao je za Phoenix Suns-e predvođene Steve-om Nash-om.
Tamo je bio primoran da mnogo promeni svoju igru. Sa 35 godina, nije više bio eksplozivan kao pre i njegov prosek poena je poprilično opao, ali je i dalje bio jedan od najkorisnijih na terenu. Čak je moguće da je sa godinama postao i bolji odbrambeni igrač. Svih 5 godina u Suns-ima, bio je zadužen za čuvanje najboljih protivničkih igrača, bez obzira na poziciju na kojoj su igrali. Tako je iz utakmice u utakmicu čuvao Paul-a, Bryant-a, James-a, Durant-a, Nowitzki-og i ostale NBA zvezde; jedino se nije oprobao protiv Howard-a, zbog ogromne razlike u visini i težini.
Sada, sa 40 godina, igra u Los Angeles Clippers-ima i po prvi put u karijeri nije starter. Ali su zato ovi Clippers-i verovatno najbolji tim u kojem je ikad igrao i jedni od favorita za osvajanje titule. Ne glavni favoriti, svakako, ali među 4-5 najvećih. Pre nekoliko dana, odigrao je i svoju 1000. utakmicu u NBA karijeri, a ta brojka bi bila mnogo veća da nije svih onih povreda koje su ga usporavale. Iako je drugi najstariji igrač u ligi (samo jedan dan mlađi od Kurt-a Thomas-a), još uvek ima svoju ulogu koju odrađuje na najbolji način na koji ume i nada se svojoj prvoj NBA tituli. Posle svega kroz šta je prošao, i zaslužio ju je.