Alan Tjuring je bio briljantni matematičar iz sredine XX veka, posebno darovit za rešavanje zagonetki i šifri, a mnogima je poznat po čuvenom Tjuringovom testu pomoću kojeg se utvrđuje da li se komunikacija vrši sa čovekom ili kompjuterom. Međutim, njegov možda i najveći doprinos svetu desio se tokom Drugog svetskog rata, kada je radio za britansku vladu u pokušajima da razbije nacističke šifrovane poruke koje su se u to vreme smatrale nerešivim. Fokus ovog filma je prvenstveno na radu Alana i njegovog tima dok pokušavaju da razbiju te šifre i time Engleskoj donesu značajnu prednost u borbi protiv nacizma.
Radnja filma, pored pomenute glavne, sadrži i dve paralelne priče, od kojih jedna obuhvata kratak period iz Alanovih dečačkih dana, dok druga prikazuje njegov život posle rata. Dok Alan sa svojim kolegama – kriptolozima pokušava da razbije nacističke šifre, pod stalnom tenzijom i u borbi sa vremenom, druge dve vremenske linije ovog filma služe za upotpunjavanje i bolje upoznavanje Alanovog lika, njegove motivacije i lične drame.
Kroz sve to se naslućuje čovek iza istorijskog imena i dela koji su poznati svetu, ali osećaj živog čoveka skoro savršeno iznosi Benedikt Kamberbač. Mislim da bez njegovog odličnog performansa ne bismo imali ovako dobru psihološku dramu. Osnova i sadržaj dat na početku nisu bili posebno bogati, ali Kamberbač je maksimalno iskoristio potencijal ovog lika i na kraju dobijamo nešto sasvim drugačije. Ovo je možda samo moj lični utisak, ali zaista mislim da taj lik nije tako dobro napisan koliko dobro izgleda u filmu.
Da ne bude zabune, ne govorim da je taj lik, kao ni bilo koji drugi element filma, loše napisan, već samo pokušavam da opišem koliko mi je Kamberbačeva rola bila impresivna. Njegov lik i lik Kire Najtli imaju zanimljiv odnos i dobro funkcionišu zajedno, premda mi se čini da odnos između njih nije prerastao baš u toliku povezanost koliku je ovaj film želeo da napravi i nije zahvatio emotivnu notu koja je reditelju bila toliko potrebna u klimaksu filma. Ali jedna nota manje ne menja bitno utisak, a reditelj Morten Tildam je odradio veoma dobar posao, uspevši da ovaj film izbalansira i učini ga veoma „glatkim” i „tečnim za gledanje”.
Nekako mi se čini da je za većinu mojih zapažanja u vezi sa ovim filmom potrebna iscrpna analiza, koju ova kratka forma ne može da izdrži. A kako ni sad neću krenuti sa kilometarskim i iscrpnim kritikama, reći će samo da je film mogao da bude malo tematski određeniji, a taj moj utisak je verovatno posledica toga što su pokušali da zahvate previše u manje od dva sata. Tempo je dobar, ali trebalo je da se nekim aspektima priče posveti malo više vremena, tako da je trebalo da film jednostavno bude malo duži, kako bi imao malo više „mesta za disanje”. To ne znači da nije imao dovoljno prostora, već samo da nije imao dovoljno komfora. Ovako mi se čini kao da mi je Džejmi Oliver u nekom fensi restoranu napravio prekrasnu večeru, da bi mi onda rekli da moram da je pojedem za 15 minuta.
Pravljenje filma koji je zasnovan na istinitom događaju i bavi se životom stvarne osobe, a posebno tako važne, i iz nedavne istorije, kao što je Alan Tjuring, sigurno je težak i odgovoran posao. Svakako se može reći da su autori ovog filma dorasli jednom takvom poslu i da smo dobili jedan odličan film, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je mogao da bude i malkice bolji.
Ocena: 8/10
