Lov. Šta to znači? Da li mi lovimo ili nas love, ili i jedno i drugo jeste nužni deo nas samih? Ako ova pitanja postavljamo Tomasu Vintebergu (Thomas Vinterberg), mogući odgovor bi bio da se krećemo u začaranom krugu, u kome loveći bivamo ulovljeni. Početak filma Lov (The Hunt) prikazuje nam jednu sasvim bezazlenu sliku iz života: nekoliko dobrih prijatelja posle lova, vrlo veseli i zadovoljni, odluče da se okupaju u reci. Nema ničeg neobičnog. Napolju je hladno, to je ipak Danska, a kupanje u hladnoj vodi jeste jedan od načina putem kojeg muškarci pokazuju svoju veličanstvenu snagu i nepokorivu muškost. Vidimo nage ljude, vesele, razdragane, skoro kao deca, koji kličući skaču u vodu. Sledeća slika prikazuje nam slavlje zbog dobrog ulova, svi su srećni, nasmejani, nema sumnje – to je to, to je prijateljstvo. Svet ide svojim tokom.
Jedan među jednakima jeste glavni junak ovog ostvarenja, Lukas (Lucas). Vaspitač u vrtiću, dobar čovek, rekli bismo, deca ga obožavaju. Njegov stav, odnos prema deci, ponašanje u svakodnevnim međuljudskim odnosima, prihvaćen, voljen i poštovan od svojih prijatelja i saradnika, rekli bi smo. Vinteberg nas tako uvodi u priču, ovim redosledom. Među decom sa kojom Lukas radi nalazi se i Klara, ćerka njegovog najboljeg prijatelja, Tea (Theo). Klara je usamljena devojčica kojoj nedostaje pažnja, a svoju usamljenost kompenzuje maštom. Porodica u kojoj živi Klara deluje veoma haotično i nezainteresovano, tako da Klarin svet ispunjavaju sadržaji njene mašte, koju ubrzo počinje da okupira Lukas i njegov pas. Ono što malu Klaru privlači Lukasu jeste njegovo brižno ophođenje prema njoj. Naime, shvatajući njenu potrebu da bude prihvaćena, Lukas se trudi da se ona oseti važnom, skoro ravnopravnom sa njim, kao njegov drug. Klarin stariji brat je srednjoškolac, koji se dosta lascivno izražava pred njom, ne razmišljući da li je ona prisutna ili ne. Mogli bismo reći da je ponašanje Klarinog brata razumljivo, ipak je reč o dečaku u pubertetu, potpuno skocentrisanom na svet koji mu se otkriva, prepun čulnosti i erosa. Klarini roditelji, prilično sebično, upiru prst na nedostatke onog drugog, čemu se razlog očitava u upornom skidanju odgovornosti sa sebe. I tako teku dani, svet ide svojim tokom. Rekli bismo, to je normalno, tako se živi, to je zajednica. Sve više pričamo, sve se manje razumemo, ali to je normalno, to je život. Zbog frazа „to je život” i „prirodni zakon je to”, mala Klara je pokušala da dobije pažnju na drugoj strani. Želela je da bude voljena, u centru pažnje, da oseti nežnost i toplinu. Njena mašta je projektovala neki sadržaj, koji ona kao dete nije umela da artikuliše u stvarnom svetu jasno i precizno, kao što bi to umeo da uradi zreo čovek. Sve te reči i opaske koje je čula u prolazu, u svojoj kući, delovale su joj normalno, kao što je za nju normalna igra, ili crtanje oblaka, ili pravljenje figura od plastelina. Samo jedan tren je bio dovoljan da Lukas prepozna da ona ne razume neke stvari koje primećuje oko sebe, a pokušava da ih podražava. Njegova negativna reakcija biće dovoljna da se ona naljuti na njega i pokuša da se osveti za neprihvatanje igre. Od tog trenutka počinje paralelni lov.
Momenat kada jedan među jednakima više nije jednak, već samo jedan, sam, usamljen, kao retka zver. Ovde možemo uvesti poređenje između dva vodeća mislioca o uređenju društva, Aristotela i Tomasa Hobsa, to je zanimljivo, i s obzirom na godine, i na vreme u kojima su živela ova dva mislioca. Počevši sa Aristotelom, pa i pre njega, od Platona, činilo se da uređenje države, a samim tim i društva, stremi ka srećnom životu. Naime, Aristotel temelji svoje poimanje zajednice na osnovama koje podrazumevaju udruživanje zarad opšteg dobra, vrhunskog dobra, to jest, države. Država jeste zajednica koja se osniva zarad zaštite prava i dobara svojih građana, dakle, zarad održavanja života, a postoji radi srećnog života. Skoro dvadeset vekova kasnije, Hobs iznosi sasvim drugačije postavke prvobitnog stanja i udruživanja u vidu države. Hobsovi junaci sklapaju društveni ugovor zarad mira i lične koristi. Kod Hobsa, ljudi se nalaze u prirodnom stanju koje podrazumeva rat, a kome je uzrok jednakost. Hm, tu smo. Priroda je stvorila ljude jednakima, u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, kaže Hobs. Prvobitna jednakost vodi ka jednakosti u smislu ostvarivanja ciljeva, to dalje implicira da ako dvoje žele istu stvar, neminovno će doći do nepoverenja i sukoba, to jest, rata. Hobs navodi tri uzroka koja izazivaju svađu: takmičenje, podozrivost i slava. U takvom stanju nema mesta nikakvoj delatnosti, kulturi, prosto nema društva. Jedina šansa jeste okupljanje i osnivanje zajednice u kojoj će se sva prava preneti na nekog drugog, zarad mira i sopstvene odbrane; ukoliko je svako spreman da napusti ideju o pravu na posedovanje svih stvari, i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugima koliko je spreman drugim ljudima da prizna u odnosu na sebe.
Kakve ovo veze ima sa Vintebergovim Lovom? Lov počinje kao prikaz jednog stanja u kome su svi ljudi jednaki, imaju jednaka prava i, shodno tome, izgledaju vrlo zadovoljno. Rekli bismo da je to društvo sa razvijenom svešću. Kako priča odmiče, mi vidimo neku gomilu Hobsovih „vukova”, koji krvožedno nasrću na jednog, do juče jednakog, nemilosrdno uništavajući svaki segment njegovog života, bez minuta zapitanosti o delima koja sprovode. Dakle, u najmanju ruku, Vintebergovi junaci izgledaju kao oni koji su se sporazumeli oko društvenog ugovora, samo da se ne bi istrebili.
Mi se sada nalazimo u dvadeset prvom veku, ako neko nije primetio, čisto podsećanja radi, što je, otprilike, dvadeset četiri veka posle Aristotela, i četiri veka posle Hobsa, a stanje svesti je više nego ikada pod znakom pitanja. Govore nam da je ovo najbolji svet od svih mogućih svetova, da su naša prava toliko dobro zaštićena da smo skoro srećni, ako već nismo. Prepuni stupci o pravima žena, pravima dece, pravima homoseksualaca, pravima pacova, pravima žohra, pravima većine, pravima manjine, a čija su to prava, zapravo? Uglavnom su selektivna; nečija prava su dovedena do usijanja od relizacije, a neka i ne postoje, osim na papiru. Ono što ovom svetu, u kome živimo sada, daje prednost, kažu razni poznavaoci društvenih prilika, jeste razvoj tehnologije i tehnike, i kobojagi razvoj svesti, da ne kažem promena svesti. Argumentacija kojom se bahato razmeću nije ništa drugo do magla, koja dobro skriva nepostojeću zaleđinu. Prava koja imamo jesu, u najmanju ruku, upitna; u najmanju, sprovode se retko, ako se uopšte sprovode. Vinteberg dovodi u pitanje čitav sistem, koji je prepun slatkorečive propagande o zaštiti prava. Polaznu tačku temelji na hipokriziji i ksenofobiji, kobojagi, naprednog društva. Film počinje scenom lova, a zatim jedan od lovaca biva optužen za zlostavljanje devojčice. Dakle, cev se povlači sa jednog bića na drugo. Na osnovu njene bujne mašte, u kojoj se nalaze i ostaci nekih fragmentarnih sećanja na razgovor između njenog brata i njegovog druga, otpočinje hajka koja se prostire na sve instance, od svakodnevnog života, prodavnice, ulice, prijatelja, preko vrtića, crkve i čitavog grada, jednom rečju, opšta jurnjava, kao u knjizi Branimira Šćepanovića Usta puna zemlje, gde svi jure glavnog junaka, a pri tom ne znaju zašto ga jure. Dovoljno je reći da je neki čovek „nešto”, i dovoljno je poverovati bez proveravanja, i lov otpočinje. Vinteberg ukazuje na situaciju u kojoj nema mesta za istinu, ljudi ne žele da zastanu, da se zamisle, da preispitaju svoje sudove; svoj stav izražavaju kroz animalnu potrebu da uguše mogućnost minimuma svesti. Upravo je to čar prava na nešto; uvek društvo može da se obračuna izgovarajući se na uređenost u magli, jer istina je da ta prava ne štite zaista, ona samo deklarišu žrtvu i nasilnika, i tu se zaustavljaju. Ukoliko se radi o imaginarnom napasniku, kao što je Lukas, ona bivaju još gora. Cilj je dokazati ono što ne postoji po cenu života okrivljenog. Kako dokazati ono što ne postoji? Izokrenutom stvarnošću, drugim rečima, izopačiti lik i delo jednog čoveka, pripisujući mu karakteristike pedofila i stvar je završena. Posledica takvog dejstva jeste nastanak dve žrtve: devojčice, koju društvo ubeđuje da je napastvovana, i čoveka koji nije napasnik, ali društvo kaže da jeste. Vinteberg ide do kraja sa idejom da državne istance nemaju moć da zaštite, pa tako i kada Lukas bude oslobođen svih optužbi, i utvrdi se da su optužbe bile puka fantazija dece, lov ne prestaje. Reditelj nam jasno, gotovo nemilosrdno, saopštava da nema kraja, lov će uvek trajati.
Poslednje scene prikazuju Lukasa već daleko od tog slučaja, godinu dana nakon toga. Vidimo istu kuću u kojoj se nekada slavilo zbog dobrog ulova, u kojoj se sada slavi ista stvar. Dalje vidimo sve prijatelje na okupu, vidimo njihove porodice, svi se smeju, ali gledalac ipak nije spokojan. Oseća se tenzija. Vinteberg uspeva da nas dovede u stanje u kom osećamo gotovo živu neprijatnost, gotovo gorljivu radoznalost, da li će se nešto desiti, da li je zaista kraj, da li je sve u redu? Mislim da je to ključni osećaj koji reditelj želi da proizvede kod gledaoca; osećati se nespokojno, osećati nepoverenje, konstantno titranje u stomaku zbog drugog čoveka, života, istine, ljubavi i prijateljstva. Briljantana gluma Madsa Mikelsena ostavlja prostor za novu veru i novu nadu, u smislu u kom on ostvaruje svoj lik, naime, pitanje dostojanstva ličnosti po svaku cenu. Lukasu jedini bol zadaje činjenica da njegov najbolji prijatelj sumnja u njegovu nedužnost, sve drugo Lukas neverovatno mirno prihvata sa potpunom distancom nekoga ko sa čitavim ludilom nema nikakve veze. Naravno, prve reakcije su bile puka potreba da se postupi razumno, da se taj obezglavljeni narod razuveri, da se spreči ludilo. Vođen razumom, Lukas je pokušavao da razjasni očigledni nesporazum, no, ubrzo je shvatio da za tim nema potrebe, jer ludilo je ubrzano obuzimalo sve oko njega. Lukas je lovac, naravno da on ispoljava neke animalne segmente svoje ličnosti. Poslednja scena jeste pucanj u Lukasa, što nam govori u prilog animalne predispozicije. Lukas poseduje princip animalnosti, svesno želeći da ga se oslobodi, poništavajući ga zarad ostvarenja sebe, koji jeste onaj koji još uvek nije; sartorvski rečeno, težeći ka ostvarenju punoće bića kroz neprekidne egzistencijalne lomove, to jest, u ovom slučaju, kroz neprekidni lov. Pucanj na kraju filma upravo govori o neprekidnim egzistencijalnim lomovima kroz koje neko biće, u ovom slučaju Lukas, prolazi težeći ka ostvarenju sopstvene ličnosti, ka objavljivanju i realizovanju sopstvene ličnosti.
