Most za Eden: O „Antihristu” Larsa Von Trira

Submitted by Miljan on 21/10/2013 - 13:41

Antichrist

Nikad nije neko delo izazvalo toliki strah u meni. Ne strah od karakondžula ili akrepa koji se kriju pod našim krevetima, već strah od čoveka, strah toliko suštinski i toliko jak da je prelazio u nalete bola koji su strujali mojim telom. Antihrist je mračan od početka do kraja, svetle tačke nema. Za gledanje ovog filma potreban je, najpre, stomak, čvrst stomak koji je takođe potreban za ustajanje iz kreveta i za čitanje Biblije. O čemu se tačno ovde radi?

Antihrist nije ništa drugo do horor film, ali horor koji potpuno iskače iz granica žanra. Von Trir nam donosi jednostavnu priču koja se vremenom uvija u samu sebe i dostiže kosmičke razmere. Baš ono što umetničko delo i treba da radi. Već uvodne scene daju nam Tugu koja se provlači kroz ceo film. Dete pada kroz prozor usled nemarnosti roditelja koji u tom trenutku vode ljubav. Majka potom zapada u depresiju zbog gubitka, a muž, psiholog, pokušava da je izleči. Odlaze u svoju vikendicu koju nazivaju Edenom. Film je podeljen u četiri dela (pet ako računamo prolog): Pain, Grief, Despair, The Three Beggars, i kroz te delove mi posmatramo ponovni pad iz Edena.

Prvo što treba pomenuti u vezi sa filmom jesu binarnosti. Ako se osvrnemo oko sebe, a potom se i zapitamo u vezi sa stvarima koje vidimo i doživljavamo, možemo zaključiti da sve možemo svrstati u dve kategorije. Tako imamo dobro i zlo, muškarca i ženu, tamno i svetlo, ljuto i slatko, toplo i hladno, prijatno i bolno; uvek dva tabora, dve suprotnosti. Tako u Antihristu imamo suprotstavljenu nauku i veru.

Nauka predstavlja muški princip koji se ogleda u liku Njega koji je psiholog, dok je kroz Nju prikazan ženski princip koji se zasniva na intuiciji i na srcu. Nauka je postavljena u superiorniji položaj u odnosu na veru na početku filma, ali kako film odmiče shvatamo da nauka sa nekim stvarima ne može da se izbori. Bazirana na razumu i na suvim činjenicama, nauka pada kad stane pred pojavama kao što su ljubav, mržnja i vera. Za takve stvari je potrebno drugačije razumevanje - razumevanje iz srca.

Možemo ovo povezati i sa tim sukobom muškog i ženskog. Iako potpuno suprotne, te binarnosti jesu osnova života koje i same daju život.

On pati zbog smrti deteta, ali razumom pravi barijeru koja mu ne dozvoljava da poludi i drži ga prikovanim za ovaj svet. Razumom On želi i Njoj da pomogne, ali to je Sizifov posao, jer se Ona već dala na milost i nemilost svojim emocijama i demonima. Muškarac ne može da dokuči Ženu jer je sprečen razumom, dok Žena ne može da čuje Muškarca, jer se ubija svojim strastima. On se ne pomera nigde, dok kod Nje imamo gradacijski prikaz emocija od melanholije, tuge preko raznih strasti (uključujući i seksualne) do konačnog pomračenja uma.

Treća binarna odrednica filma bila bi raskol izmedju dobra i zla. Ovaj kontrast je u osnovi celog sveta, bez njega nema ni bajke ni mita, a ni života uopšte. Poznato je da je u tradicionalnoj kulturi zlo povezano sa ženom, a samim tim i sa strastima, dok je dobro ono što je vođeno razumom i muškom rukom.

Stoga je ovo osnovna ideja Antihrista: Život je balans između dobra i zla, razuma i srca, muškarca i žene. Svako pribegavanje ekstremima može doneti samo štetu.

Druga bitna tema kojom se Antihrist bavi jeste žena i njena seksualnost. Poznato nam je svima da je žena odvajkada pod čizmom patrijarhalnog društva, pa i da je dolazilo čak do toga da se žena smatra imovinom ili životinjom. U takvom okruženju uopšte se ne razmatra seksualnost žene i njene želje - fokus je samo na željama muža.

U filmu saznajemo da se glavna junakinja bavila posebnim istraživanjima koja bi pomogla pri pisanju njene knjige. To su bila istraživanja o brutalnim kažnjavanjima žena kroz istoriju, sa posebnim osvrtom na spaljivanje veštica. Karakteristika veštica je bilo slavljenje te povezanosti sa prirodom koju žene bolje ostvaruju nego muškarci. Slavljenje plodnosti i seksualnosti je isto bio cilj njihovih rituala. Sve to utiče na Nju da se lagano prepusti svojim strastima koje će je odvesti u ništavilo.

U Njoj su spojeni arhetipski prikazi žene. Sa jedne strane tu je Marija koja donosi Isusa koji je spasenje i život, a sa druge tu je Eva koja prigrljuje tajno i biva zaslužna za progon iz Raja. Isus naše junakinje umire na samom početku filma - njoj ostaje jedino uloga Eve koja će kastrirati svog Adama (a i sebe) i onemogućiti ponovno rađanje Čoveka.

Nature is Satan’s church.

Osvrnemo li se na hrišćansku ideologiju, spoznaćemo da je ova rečenica potpuno istinita. Naš svet je nesavršen svet (iako Lajbnic tvrdi drugačije), to je svet u kome vlada haos. Kao najistaknutiji predstavnik haosa, Satana je vladar našeg sveta. Prilično jednostavno.

Setimo se sad Bodlera i njegove tvrdnje da je priroda užasno, odvratno mesto. Ona to i jeste. Svako raspadanje, svaka smrt, svaki smrad odvratni su, ali i potpuno prirodni.

Šta je onda Satana nama, to biće tako mrsko i ogavno? On je deo nas, bas kao i Bog. Iluzija je Raj, iluzija je i Pakao, Von Trir nam poručuje da čovek mora da balansira između Satane i Boga, mora razumom da ukroti razarajuće strasti, ali ne sme sebi da dozvoli potpuno otcepljenje od sopstvene prirode.

I tu se krije taj famozni Antihrist. Sudeći po Von Triru, to nije Obama, niti Buš, to nije dete koje na glavi ima beleg nalik na tri šestice. Antihrist neće doći, on je već tu i bio je uvek tu, u svakom od nas.

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: