Ovaj film nam donosi priču o jednoj indijskoj porodici koja, u potrazi za novim početkom i novim životom, emigrira u Francusku. Nakon što su im se u jednom omanjem francuskom gradiću pokvarila kola, otac, uprkos velikom protivljenju ostatka porodice, odlučuje da tu ostanu, i nastave porodični restoranski biznis tačno preko puta elitnog francuskog restorana sa Mišelin zvezdicom i u vlasništvu madam Malori. Pod ovim širokim osnovnim zapletom, rađaju se i izniču drugi manji zapleti koji su isto tako neinvazivni i lagani kao i ovaj osnovni.
Ovo je jedan zaista opuštajući film koji prosto okrepljuje svojom estetikom. Prelepi pejzaži, priroda, arhitektura starog francuskog gradića i hrana koja deluje kao da je stigla direktno sa kanala 24Kitchen – sve ovo doprinosi specifičnom vizuelnom iskustvu, i prelepoj romantičnoj atmosferi koja se savršeno uklapala u ton i priču filma. Očekujte, dakle, jednu pravu limunadu koja ne pritiska svojom dramskom težinom koje, doduše, pomalo ima, ali je veoma dobro izbalansirana i konstantno praćena komedijom koja je lagana i urađena sa ukusom.
Za tu duhovitost ponajviše je zaslužan veoma harizmatični Om Puri u ulozi oca. Njegova prirodnost i šarm su pomogli u predstavljanju ovog veoma simpatičnog lika. Helen Miren je, po običaju, veoma dobra u ulozi preambiciozne madam Malori i zajedno sa Purijem osvojila je ovaj film, i pored toga što je priča široka, a likova mnogo.
Generalno, gluma je kroz ceo film solidna; problematična je konstantnost i motivacija nekih likova. Navešću primer madam Malori, čiji lik doživljava nagli obrt koji, doduše, nije bez osnova, ali je taj osnov pomalo slab, a transformacija prenagla. A ta zbrzanost je problem koji se ponavlja, u jednom filmu koji ima dosta lagan i opušten tempo.
Jasno je da ovde stil preovladava supstanciju, i to je u redu, ali smatram da se na nekim dramaturškim rešenjima moglo više poraditi. Nemam problem sa opuštenim, lepim i površnim filmovima, naravno ako su urađeni kako treba i sa ukusom, ali mi smeta kada ti površni filmovi pokušavaju da predstave neku dubinu koju nemaju, što je ovde slučaj. Može se napisati poetičan dijalog i bez kvazifilozofije koja nema osnov u priči. Tako, ubacivanje neke metafizike hrane deluje veštački i nadobudno od strane autora.
Ovo nije savršen film, ali za ono što pokušava da postigne, on to i ne mora da bude, pošto prosto okrepljuje, opušta i odmara svojom lepotom, lakoćom i romantikom. Sve to postiže, a da ni u jednom trenutku ne postaje previše jeftin.
Uputio bih samo jedan savet: ne gledajte ga praznog stomaka!
Ocena: 6/10
