Mlada Ana, siroče koje je još kao malo dete ostavljeno u manastiru, treba da dâ zavet pred bogom i posveti mu svoj život, služeći u manastiru kao časna sestra. Međutim, nekoliko dana pre toga Anu iz manastira šalju kod tetke, njenog jedinog živog rođaka. Trebalo bi da Ana tokom te posete sazna tragičnu sudbinu svojih roditelja i nešto o svom poreklu. Ovo je, dakle, film o traženju identiteta i samospoznaji.
Radnja se odvija ranih 60-ih godina u Poljskoj, zemlji koja je bila jedna od najpogođenijih u Drugom svetskom ratu, pa se u tom periodu posledice rata još osećaju. Pri tome pre svega mislim na posledice holokausta, a Ana je, kako se ispostavlja, Jevrejka, i pravo ime joj je Ida. Idina tetka Vanda, cinična, izrazito mračnog pogleda na život, sklona raskalašnom ponašanju sa muškarcima i alkoholičarka, pomaže joj u potrazi za grobom njenih roditelja. Ida je, sa druge strane, povučena, stidljiva, pasivna i pobožna – savršen kontrast svojoj tetki. Tako suprotnošću njihovih likova dobijamo određenu dinamiku, ali ne onoliku koliku bismo mogli da imamo da Idina pasivnost nije baš tolika.
Ida je više tematska tačka nego lik, mesto odvijanja filozofske ideje filma. Nema mnogo toga ža šta bi gledalac mogao da se „zakači” i prema njoj oseti veću empatiju, ali film pruža savršenu mogućnost razumevanja njenog lika i njene unutrašnje borbe. Ovo je svakako film koji svoje umetničke izraze usmerava ka apstraktnim, religijskim i filozofskim pojmovima i temama, daleko više nego ka emotivnom doživljaju. To ne znači da u filmu nema emocija, već samo da one nisu glavni fokus i briga filma, a takođe ih više doživljavamo sa Vandom, nego sa Idom.
Film svoje glavne motive i izraze konstruiše, između ostalog, genijalnom fotografijom. Davno nisam video da neki film ovako dobro iskoristi crno-belu fotografiju i kompoziciju kadrova, i to ne samo u svrhu puke vizuelne estetike i atmosfere, već i za oslikavanje stanja likova, njihovog položaja u priči i nivoa ličnog razvitka. Film je sniman statičnom kamerom, i likovi su često gurnuti u same uglove kadra, marginalizovani u ukupnom planu tematike holokausta i besmisla stradanja. Kada je to slučaj sa Idom, autor tako oslikava njenu poziciju u pronalaženju i prihvatanju sebe same, pa tako, kako se film primiče kraju, i Ida se sve više centrira u kadru. Ta predivna fotografija takođe stvara jednu sumornu i depresivnu atmosferu, koja često oslikava i osećanja samih likova, a igra senkama u nekim scenama savršeno oslikava borbu svetlosti i mraka, života i smrti, i najprostijeg traženja smisla. Zapravo je celokupna estetika filma predivna, a, kako vidite, ona ima važnu ulogu u zahvatanju i shvatanju priče, likova i samog idejnog izražavanja filma. No, premda je izražavanje tih ideja odlično urađeno, same ideje su ipak manje od spektakularnih i već su mnogo puta viđene. Možda je razlog takvog mog doživljaja filma to što sam studirao filozofiju, i samim tim stalno bio zasipan apstraktnim pojmovima, pa sam, na neki način, naviknut na to i zasićen, ali zaista mislim da u tom segmentu film ne donosi ništa novo. Takođe, konkretizacija te apstrakne misli u liku Ide nije urađena baš savršeno, ako je to uopšte i bila namera autora.
Samo iz čistih vizuelno-estetskih pobuda ovaj film je vredan gledanja, a ono što ćete naći iza toga će neke oduševiti, a neke i ostaviti ravnodušnim; sve zavisi da li vas zanima ovaj tip filma.
Ocena: 7/10
