„Čekajući Godoa” – apsurd u apsurdu

Submitted by Mladen Reljanović on 23/06/2014 - 12:43

„Čekajući Godoa” – apsurd u apsurdu

U predstojećem izlaganju ću se osvrnuti na problem vremena u delu, obradiću likove i tematiku, a daću i lično mišljenje o drami, te izostaviti marginalne činjenice koje se pišu u domaćim zadacima iz lektire u srednjim školama, baš kao i Beket u drami „Čekajući Godoa“, pošto bi na pitanje „Fabula?“ bilo teško dati odgovor, s obzirom na to da drama nema fabulu u užem smislu. Dakle, ovaj članak je u obliku eseja ili subjektivne studije i ne može se koristiti kao školski rad.

Ono što dramu „Čekajući Godoa“ čini zanimljivom jeste upravo činjenica da je Beket zbio sve vreme svemira, od njegovog početka, pa sve do kraja, u relativno kratak vremenski period u poređenju sa vremenom u celini. Razmišljajući o vremenu, zapitao sam se koliko je vremena proteklo između prvog i drugog čina drame, ali u tekstu ne mogu da nađem siguran odgovor, već do njega moram da dođem logičkim postupcima. Mogućnost da je drugi čin smešten tek jedan dan posle prvog čina odbacujem iz dva razloga. Naime, drvo pored kojeg se likovi nalaze u drugom činu je olistalo, dok je u prvom u fazi hibernacije. Drugi razlog zbog kog odbijam da verujem u reči (anti)junaka da je tek jedan dan prošao jeste to što Estragon i Vladimir od početka do kraja drame tvrde raznorazne stvari koje u više navrata pobijaju prethodne izjave, a tu i tamo neka od tih izjava pobije i samu sebe. Takođe, dva glavna lika tvrde da su skupa već četrdeset godina, a čovek koji provede četrdeset godina pored drveta vrlo lako izgubi pojam o vremenu. Ne zaboravimo činjenicu da se Estragon ne seća događaja koji su se, sudeći prema Vladimiru, odigrali dan ranije; takođe je zaboravio i Pocoa i Likija – da li je to zbog konstantnih batinanja koje mu priređuju svake noći ili zbog činjenice da je mnogo više vremena prošlo od prethodnog susreta sa drugim likovima? Shvatam da se efekat neujednačenog proticanja vremena primenjuje i na čitaoca kako se stranice „prevaljuju“. Dakle, da zaključim segment o vremenu: Estragon i Vladimir nisu svesni prolaznosti vremena, jer oni od svog rođenja do svoje smrti predstavljaju svemir u vremenu, a njihovo trenutno čekanje boljih dana, dobročinitelja i spokoja predstavlja život pojedinca u realnom prostoru i vremenu.

Ovu tezu ću odbraniti tako što ću poistovetiti još nešto – Liki i Poco u drugom činu dolaze osakaćeni, padaju na zemlju, Vladimir da pokušava pomogne Pocou za novac, a Likiju ne jer ga osuđuje kao oštećenu robu, ali Vladimir pada pomažući iz pogrešnih razloga, te ne može da ustane. Ovaj kratki događaj na sceni odnosi se na daleko duži vremenski period u realnom prostoru i vremenu. Da li Vladimirov pad u trajanju od nekoliko minuta predstavlja probleme s kojima se pojedinac susreće u životu, koji traju mesecima ili godinama? Prema dužini celog  života, meseci i godine su isto što i Vladimirovi minuti ležanja na zemlji prema dužini dana koji u drugom činu provodi pored olistalog drveta. Ili predstavlja srednji vek, mračno doba dugo nekoliko stotina godina, što je opet tek minut u odnosu na dužinu vremena kao celine, u kom je čovečanstvo palo do svog dna, pa neprestano ustajalo stotinama godina? Ove ideje ću ostaviti na milost i nemilost čitaocima da se upuste u diskusiju.

Dolazim do druge teze kojom želim da se pozabavim u studiji, a to je polovična karakterizacija likova. Kažem polovična pošto je nemoguće izvršiti punu karakterizaciju likova u Beketovim delima. Smatram da je jedini lik koji ima smisla Dečko jer njegov dolazak ima svrhu – donosi poruku od Godoa! Ne tvrdim da je njegovo postojanje istinito ili da je njegov dolazak Vladimiru i Estragonu sa porukom od Godoa stvaran, ali već uzevši u obzir činjenicu da je došao, bilo stvarno ili imaginarno, on ima najviše smisla u drami. Takođe, mislim da je čitava drama napisana kroz oči Vladimira i stvari koje se oko njega dešavaju mogu i ne moraju da budu stvarne ili plod njegovih želja. U odbranu teze da su određeni trenuci i određeni likovi tek Vladimirova ideja, želja, vizija, mašta, želja, želja, želja... govori činjenica da je Estragon nesvestan tih događaja i likova koji su se ukazali publici samo kao Vladimirova ideja. Dok pišem o ovome, javlja mi se sumnja u postojanje Likija i Pocoa, pa čak i Estragona. Prihvatam mogućnost da je Vladimir usamljena skitnica koja leži pod Drvetom u nadi da će nekakav Godo doći i izvući ga iz nedaća, i ležeći umišlja likove i dijaloge da mu nekako prođe dan. Ali, recimo da nisam u pravu i da postoje likovi –  opet moram da istaknem da su svi likovi rođeni iz siluete skitnice bez svrhe. Možda su stvoreni baš iz sene skitnice koja je ubola Beketa nožem u leđa i na pitanje „Zašto?“, odgovorila sa: „Ne znam.“

Napisavši ovu studiju shvatam da tek sad ne shvatam dramu „Čekajući Godoa“ i pomišljam da je upravo to njen smisao – a ako jeste, to znači da sam shvatio smisao dela i, shvatajući tu činjenicu, bez ikakve sumnje mogu da kažem da sam u potpunosti zbunjen.

Koje je vaše mišljenje o početnoj ideji drame „Čekajući Godoa“? Da li mislite da je skitnica sa ulice zaslužna za Beketov opus? Da li se slažete sa teorijom relativnosti vremena u pozorištu apsurda? Ostavite komentar sa svojim tezama!

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: