„Babaduk” (The Babadook) jeste korektan film. To je prava reč, korektan. Snimljen je 2014. godine, pod rediteljskom palicom Dženifer Kent koja je ujedno i scenarista ovog projekta. Baziran je na njenom kratkom filmu „Čudovište” (Monster) iz 2005.
Reč je o naizgled jednostavnoj priči kojoj poseban pečat daju sjajni glumci. U „Babaduku” pratimo Ameliju, ženu nesrećne sudbine. Pošto je ostala bez muža u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila dok ju je vodio u porodilište, Amelija sama odgaja Samjuela, dečaka koji se čudno ponaša. On tvrdi da mu sobu noću pohodi misterizni Babaduk, junak knjige koja se isto tako neobjašnjivo pojavila u njihovoj kućnoj biblioteci. Naravno, sumnjajući u sve to, Amelija se trudi da dovede u red svog sina koji postaje sve problemaičniji. Pošto joj to ne polazi za rukom ona postaje sve očajnija i pada u duboku depresiju iz koje se izlaz ne vidi. Kako vreme prolazi, Amelija primećuje čudne stvari koje ne može da zdravorazumski objasni i pita se ko je, ili šta je, misteriozni Babaduk.
Naizgled jednostavna priča, ali samo naizgled. Dženifer Kent vešto pravi sumornu atmosferu, a u tome joj svesrdno pomažu fantastični glumci. Pored već afirmisane Esi Dejvis, kojoj pogubljenost bolje stoji nego bes, ovo ostvarenje nam na filmsko platno donosi glumačkog vunderkinda Nou Vajsmana koji tumači lik malog Samjuela. Noa je pravi retardirani golumski hobit koji je bio neophodan za ovu ulogu. Mislim da je jedino on mogao da bude Samjuel, i niko drugi na ovome svetu, bukvalno! Da je ikome osim njega bila poverena ova uloga, siguran sam da bi se „Babaduk” izgubio u moru proseka ili čak u glibu nekvaliteta. Ako ništa drugo, samo zbog njega je ovaj film vredan gledanja.
Ono što je retkost u poslednje vreme jeste pozitivna reakcija kritike na jedan horor. U eri kada se nezavisni kritičari prosto utrkuju ko će više popljuvati neki film strave iz novije produkcije, dobri utisci koji dolaze iz pera nekog od njih svakako prijaju svakom entuzijasti kome su „strava i užas” bliski srcu.
O rediteljki, bez mnogo prethodnog iskustva u ovoj ulozi, neću trošiti mnogo reči nego ću iskoristiti samo jednu – sjajno! Kako ona „vozi” atmosferu, to je neverovatno! Iako je imala sjajne glumce za saradnike, ona ih je odlično ukomponovala tako da „Babaduk” bude to što jeste. Nemali broj puta smo vićali da reditelj u vodećim ulogama ima velike zvezde, prave majstore svojih zanata, pa da opet konačan proizvod bude suvonjav ili bljutav. Tu možemo povući paralelu sa fudbalom (zaista, postoji li nešto sa čim nije moguće povući fudbalsku paralelu?). Aleks Ferguson je u svojoj poslednjoj sezoni na klupi „Mančester Junajteda” osvojio titulu, a posle njegovog odlaska je Dejvid Mojes sa istim timom doveo ekipu u rang osrednjih engleskih klubova. Eto tako.
Ono što za naše ljubitelje filma može biti interesantno jeste: zašto baš „Babaduk”, šta to zapravo znači? Rešenje nalazimo u srpskoj mitologiji kojom je Dženifer Kent bila inspirisana prilikom pisanja scenarija za ovaj film te je ime misteriozne utvare izvela iz naše reči „babaroga”. Kuriozitet.
Ako u ovim prethodnim redovima niste našli motiv da pogledate ovaj film, onda nemojte, ako jeste – učinite to. Tačka.