Ljudsko biće koje ima 70 kila sadrži pored ostalog:
- 45 litara vode
- Dovoljno kreča da se okreči jedan kokošinjac
- Fosfora dovoljno za 2200 šibica
- Masti za oko 70 sapuna
- Gvožđa za jedan ekser od dva cola
- Ugljenika za 9000 grafitnih olovaka
- Kašiku magnezijuma
Ja imam više od 70 kila.
Ovo je početak poglavlja „Život” nagrađivane knjige „Naivan. Super” norveškog pisca Erlenda Lua, i taj početak ilustruje i srž njegovog stvaralaštva – prosečno, sasvim ogoljeno ljudsko biće.
Ko je uopšte Erlend Lu?
Rođen je u Trondhajmu, 1969. godine. Pre nego što se posvetio pisanju, radio je na psihijatrijskoj klinici, što mu je omogućilo potrebno iskustvo za ono što je u njegovim delima najbitnije, a to je izgradnja likova.
„Prohujalo sa ženom” je njegov prvi roman, objavljen 1993. Iako ovo nije roman koji mu je doneo status kultnog norveškog pisca, značajan je za razumevanje potonjih Luovih dela, pošto je jedan od njegovih osnovnih postupaka autoreciklaža. Lajtmotiv Luovog stvaralaštva – izgubljen i neispunjen muškarac, u vrtlogu konfuznih međuljudskih odnosa – začet je već u ovom romanu, i to je, takođe, jedini njegov roman koji je do sada ekranizovan.
Nakon što je postavio temelje svog stvaralaštva, Lu 1996. piše roman „Naivan. Super” koji mu donosi svetsku slavu, a prevodi se na dvadesetak jezika. Ovo je, uz „Dopler”, njegovo najuspešnije delo, naročito omiljeno među mlađom generacijom (dobio je Evropsku nagradu mladih čitalaca 2006. godine u Strazburu). „Naivan. Super” je roman preko kog sam ja upoznala ovog, pre svega čudnog pisca. Čudan je definitivno najzastupljeniji epitet kada se opisuje Erlend Lu, a za to je zaslužan njegov stil, neretko okarakterisan kao naivan.
Luovski stil, ogoljen, bez pretencioznih opisa, bez gustih redova „teškog” ili nerazumljivog jezika, bez akcenta na samoj radnji (sam Lu je u jednom intervjuu izjavio da ga prilikom pisanja ne interesuje toliko razvoj događaja, koliko razvoj likova), vodi nas u posebnu luovsku realnost u kojoj propalog dramaturga inspiriše zvuk električne četkice za zube, jednog usamljenog autsajdera posebno plaše trudnice, a tu je i jež koji ne podnosi laktozu i otac koji naročito voli da fotografiše toalete.
U takvoj specifičnoj realnosti živi dvadesetpetogodišnji protagonista romana „Naivan. Super” čija je egzistencijalna kriza oslikana nizom lista (lista stvari koje zna, lista životinja koje je video...), gomilom informacija (istraživanje koje pokazuje da se 1957. godine 47% svih francuskih razgovora vodilo na temu Bridžit Bardo ili istraživanje o tome koliko traje jedna sekunda), kratkim rečenicama, humorom i hiperbolom (dominatna stilska figura kod Lua), čime je stvorena apsurdna i pomalo banalna atmosfera. Na prvi pogled. Karakterizacija dvadesetpetogodišnjeg izgubljenog i zbunjenog mladića koji postavlja pitanje sopstvene poljuljane egzistencije, toliko je usavršena da bih se usudila da je uporedim čak i sa delima velikih egistencijalista, kakav je Albert Kami.
Upravo su ta pitanja i način na koji su postavljena razlog zbog kog se mladi, suočeni sa sličnim pitanjima, identifikuju sa naivnim luovskim junakom.
Dodirnih tačaka sa egzistencijalizmom ima još, a one se naročito primećuju u onim graničnim situacijama u kojima se, kako je to objasnio Karl Jaspers, upoznaje suština egzistencije.
A egzistencija luovskih junaka je, najblaže rečeno, potpuno otkačena, i vrlo često uključuje dosta vožnje biciklom („Anybody who rides a bike is a friend of mine”).
Granična situacija u koju Lu stavlja svoj prvi ženski lik, osamnaestogodišnju Juliju, jeste smrt cele porodice. Ovim, jednako komičnim koliko i tragičnim romanom, Lu pokreće pitanja smrti, gubitka apsolutno svega, odrastanja, i pitanje kako sve to preživeti. Provlači se još jedan od glavnih motiva autorovih romana – napuštanje doma. Ove motive pronaći ćemo i u „Dopleru”, piščevom protestu protiv besmislenih stvari kojima stremi današnji, ne samo norveški već i čovek uopšte, i, možda za nijansu slabijem, nastavku „Doplera”, „Volvo kamionima” koji ipak poseduju britki humor i demonstracije protiv potrošačkog društva.
Preostalim romanima „Fvonk”, „Mirni dani u Miksing Partu” i „Popis” koje, uz već navedene knjige, možemo da čitamo zahvaljujući izdanjima „Geopoetike” (i hvala im na tome!), ne manjka Luovog klasičnog ekonomičnog postupka, humora koji dovodi do histeričnog smeha, i oštre kritike društva, od intimnog bračnog života do nekompetentne književne kritike u krizi literature (srećom, tu je Erlend Lu, jedan od dokaza da za književnost još ima nade). To su one karakteristike koje ga čine kultnim piscem, kako u svetu tako i kod nas, na prostoru gde je tragikomični stil duboko ukorenjen.
Erlend Lu je pisac koji će vas nasmejati do suza, i podsetiti da život nije onakav kakvim smo ga zamišljali – još je apsurdniji.
