Pre skoro dve godine imala sam priliku da prisustvujem predavanju čuvenog šekspirologa i profesora na Harvardu, Stivena Grinblata, pod naslovom Šekspirova autonomija. Tom prilikom je nama, studentima, profesorima i ostalim ljubopitljivcima željnih znanja rekao jednu rečenicu koja je na mene ostavila dubok trag i koju ću pamtiti uvek – a moguće i ponavljati svima onima koji se prvi put susreću sa ovim dramskim piscem. Naime, da Šekspira ne voli samo onaj koji ga ne razume.
Moguće je da je naše školstvo ''zaribalo'', pa nam se dramska dela ovog, a i mnogih drugih kvalitetnih autora čine dosadnim i zastarelim. Možda su profesori književnosti izgubili volju, možda više nemaju žara i preko dela ovakvih pisaca brzo prelaze, te se časovi svode na puko prepričavanje ili ponavljanje stavova iz interpretacija kojih se đaci drže gotovo kao nekakve Biblije ili ''vodiča kroz književnost''. A možda je Šekspirova sudbina da srednjoškolcima ostane neshvaćen, neretko i obeležen kao dosadan klasik koji ne može da održi pažnju. A posle svega toga tužno je to što se mnogi neće vratiti knjizi, te će i ostati u jednom mraku, nesvesni onoga što propuštaju.
A Šekspir u svojim dramskim delima krije jedno bogatstvo, on nam daje jedan istinski pogled na svet, onakav kakav je i danas, vešto skriven u stihovima napisanim u jampskom pentametru. Jedan deo njegovog kvaliteta kao autora neosporno se krije u činjenici da su pitanja kojа on u svojim delima postavlja aktuelna i danas, posle više od četiri veka. Оvde ću izložiti samo neka od njih:
1. Danse Macabre je termin koji u najužem smislu označava snagu smrti kojoj niko ne može uteći i koja ujedinjuje sva ljudska bića nezavisno od njihovog društvenog položaja. Ova alegorijska slika obično je predstavljena kroz ples kostura od kojih svaki predstavlja različiti društveni sloj i čoveku treba da posluži kao podsetnik na taštinu ovozemaljskog života.
A takvih slika je kod Šekspira mnogo: u drami Ričard III, gde neposredno pred smrt Klarens sanja upravo jedan san koji se sa punim pravom može nazvati dance macabre-om, potom Hamlet koji na groblju prepoznaje lobanje kako uglednih ljudi, tako i onih koji su na nižoj društvenoj lestvici.
2. Šekspir je umeo da pokaže koliko su međusobne verske, rodne i rasne razlike kao i razne predrasude, koje iz tih razlika proističu, ukorenjene u nama samima, kao i u društvu kao takvom. Njegova drama Mletački trgovac to najbolje ilustruje. Čitalac je u prilici da upozna jevrejina Šajloka koji stoji sam ponižen i usamljen, nasuprot kolektivnoj snazi hrišćanskog sveta u kome je on i duhovni i društveni tuđinac.
Tu je i priča o osvajanju mlade devojke čiji je otac svakom udvaraču postavio zagonetku koju mora da reši: tri su zagonetke – a jedna je ona koja vodi do devojčine ruke. Međutim, samo hrišćanin može na pravi način da protumači rešenje zagonetke – jer ga upravo vera nudi. Potom, u ovoj istoj drami nalazimo na govor Kneza od Maroka:
Ne zamerite boji lica mog,
Livreji toj od senke koju mi je
Satkalo žarko sunce, sused moj,
U čijoj sam blizini ponikao.
[...]
Pa dajte kožu da rasečemo
Vama za ljubav, da se vidi je li
Njegova krv crvenija od moje.
3. Šekspir odlično pokazuje mehanizme vladavine i vladanja, načina do kojeg se dolazi do vlasti, kako se kroje političke odluke. Jan Kot to naziva Velikim mehanizmom – jer određeni put prelazi onaj koji hoće da dođe na vlast da bi na kraju svršio na isti način kao i njegov prethodnik. Zanimljivo je koliko su stvari, posle toliko vekova, ostale iste. A naročito je zanimljivo Šekspirove istorijske drame čitati u vreme izbora.
4. Ovaj dramski pisac je napisao i jedne od najlepših stihova o ljubavi, koji malo koga mogu ostaviti ravnodušnim. Na primer u Snu letnje noći:
LISANDER. Avaj! po svem što čitah ili čuh
Iz bajki i iz priča, nikad nije
Odana ljubav tekla glatko; jer je
Ili poreklom bila različita -
HERMIJA. O, muke! odveć uzvišena da se
Potčini niskom!
LISANDER. – Il’ se nije ona
Slagala s godinama -
HERMIJA. Avaj rugla!
Kad se sa mladim veže prestaro!
LISANDER. Il’ je rodbina birala.
HERMIJA. O, Pakla!
Kad tuđe oči ljubav biraju.
LISANDER. Il' ako ju je birala naklonost,
Onda su rat i smrt i bolest nju
Opsedali i činili da bude
Brza k’o senka, trenutna k'o zvuk,
Kratka k’o san, munjevita k’o munja
U mrklu noć, što raskrili na mig
Nebo i zemlju, al’ je čeljust tmice
Proguta pre no čovek dospe reći:
‘Gledajte!’ Brzo raspline se tako
Sve što zablista.
HERMIJA. Pa, kad ljubav vernu
Prepreke vazda prate, njoj je to
Sudbina, znači, pisala, pa nek’ nas
Pošto je ovo krst uobičajen
Koji uz ljubav ide kao misli,
Uzdasi, snovi, suze, želje puste,
Pratilje jadnih naših zanosa.
Šekspir nam daje mnogo, a od nas traži samo strpljenje i razumevanje. Današnja čitalačka publika živi brzo, gubi strpljenje, a pažnju je skoro nemoguće zadržati, zato mnogi i ne znaju za bogatstva kojа nude klasici poput Šekspira. Ili nismo usmeravani u dobrom pravcu, praktično, predodređeni na nerazumevanje i odbacivanje ovakvih pisaca i njihovih dela?