S obzirom na to da najpoznatija filmska industrija, pri tom, naravno, mislim na Holivud, godišnje izneredi desetine/stotinu filmova ne treba da začudi to što se neke priče ponavljaju, niti što se desi da inspiracija presuši. U tim slučajevima filmadžije se okreću dosta starijoj, i dalje neprikosnovenoj, umetnosti da pritekne u pomoć.
Ekranizacija književnih dela nije nikakva novotarija, naprotiv, započela je kratko posle pojave filma. Prvi put je knjiga preneta na filmsko platno davne 1905. godine i radilo se o adaptaciji romana „Znak četvorice” Artura Konana Dojla. Poslednjih par godina ovaj trend je doživeo vrtoglav porast, tako da će samo tokom 2013/2014. svoju filmsku verziju dobiti preko dvadeset romana, mahom onih namenjenih tinejdžerima. Koliki potencijal imaju ove ekranizacije, prvo je postalo jasno sa uspehom filmova iz trilogije Gospodar prstenova i serijala o Hariju Poteru. Ipak, ono što je zaista navelo Holivud da shvati da su ekranizacije knjiga izvor novca, koji samo čeka da bude eksploatisan, jeste manija koja je, naročito među mlađom populacijom, došla sa filmovima iz Sumrak sage. Od tada producentske kuće se utrkuju ko će snimiti naredni instant hit, izazvati masovnu histeriju među tinejdžerima i zgrnuti gomilu para. Cilj je jasan, a svaka diskusija o kvalitetu i trajnosti ovakvih ostvarenja nepotrebna. Rečima mog omiljenog fimskog „kritičara”, Džeremija Džansa: „Nećete ih se sećati posle par sati. Da, već zaboravljeno.”
Uprkos ovakvoj holivudskoj modi neki reditelji se, ipak, okreću dobrom, starom, proverenom receptu. Reč je svakako o književnim klasicima, delima koja ne gube na aktuelnosti ni decenijama ili vekovima pošto su objavljena. To su dela čije su teme večne i neprolazne, i koja se mogu doživeti na različite načine, pa se samim tim njihovoj ekranizaciji može pristupiti uvek iznova i drugačije. Tako nam je i ova tekuća godina donela neke od omiljenih romana pretočenih u film, od kojih su neki zadržali svoje klasično ruho dok su drugi dobili moderan obrt.
Prvi mora biti spomenut neprikosnoveni Šekspir, čije drame već decenijama predstavljaju nepresušnu inspriraciju rediteljima. Razlog je jednostavan – iako je stvarao pre gotovo pola milenijuma teme kojima se bavio su univerzalne i primenjive na svako vreme, uključujući i naše. Ove godine realizovane su dve njegove drame, ali su pristupi potpuno različiti.
Hronološki, bar kada se radi o premijeri filma, prvo dolazi Mnogo buke ni oko čega (Much Ado About Nothing). Ovu verziju donosi nam Džos Vidon, koji je trenutno u centru pažnje zbog ogromnog uspeha koji je postigao sa Marvelovim Osvetnicima (The Avengers). Vidon ostaje veran izvornom dijalogu, ali radnju premešta u sadašnjost. Film je urađen u crno-beloj tehnici, zbog čega asocira na stare romantične komedije, rađene u prvoj polovini 20. veka. Iako je Mnogo buke ni oko čega već imala sjajnu ekranizaciju u rukama maestralnog Ser Keneta Brane, Vidonova verzija je dobila odlične kritike, jer je uspela da iznese vedrinu i humor koji su zaštitni znak ove Šekspirove komedije. Zanimljivo je i to da je film snimljen za samo 12 dana u kući samog Džosa Vidona, na kratkoj pauzi tokom snimanja Osvetnika. Naslovne uloge Benedeta i Beatris poverene su Aleksu Denisovu i Ejmi Eker.
Druga ekranizacija jeste Šekspirovo, možda, najpoznatije delo – Romeo i Julija (Romeo and Juliet). Ova drama je takođe bila uspešno ekranizovana 1996. godine sa Leonardom Di Kapriom i Kler Dejns u glavnim ulogama. Za razliku od Romeo+Julija, verzija iz 2013. je smeštena u renesansnu Veneciju, ali se neće držati originalnog Šekspirovog dijaloga. U najnovijoj adaptaciji ove drame u ulogama najpoznatijih ljubavnika na svetu našli su se Hejli Stajnfeld i Daglas But. Film treba da izađe 11. oktobra, a reklamira se kao verzija Romea i Julije za Sumrak/Twilight generaciju. Što, priznajmo, verovatno znači da je bolje zaobići ga.
Sledeći klasik, koji je ugledao filmsko svetlo dana u maju, jeste Veliki Getsbi (The Great Gatsby) Frensisa Skota Ficdžeralda. Ovog poduhvata prihvatio se Baz Lurman (Mulen Ruž, Romeo+Julija), okupivši sjajnu glumačku ekipu predvođenu Leonardom Di Kapriom u naslovnoj ulozi. Mišljenja kritike su podeljena - dok je gluma u filmu hvaljena, naročito Di Kaprio, mnogi smatraju da film ima previše sjaja, a premalo sadržaja. Po mom mišljenju, film deluje kao da i nije imao cilj da predstavi suštinu Ficdžeraldovog dela, koliko da, u karakterističnom Lurmanovom stilu, bude veliki, šljasteći blokbaster, i samim tim će biti zanimljiviji obožavaocima takvih filmova, dok ljubitelji same knjige i tog perioda treba da se drže verzije iz 1974.
U oktobru treba da se pojavi i adaptacija Foknerovog romana Kad ležah na samrti (As I Lay Dying). Ovog projekta prihvatio se holivudski glumac i režiser Džejms Franko, koji se dokazao kako u holivudskim blokbasterima, tako i u manjim filmovima nezavisne produkcije. On tumači i jednu od glavnih uloga, a pored njega tu su Deni Mekbrajd i Bet Grant, u ulozi majke u porodici Bandren, čija su smrt i sahrana u centru ove priče.
I konačno, poslednja ekranizacija velikog klasika očekuje nas u novembru, a radi se o jednom od najčešće ekranizovanih (ako ne i najčešće ekranizovanom) romana Čarlsa Dikensa, Velika Očekivanja (Great Expectations). U ovoj verziji, nezaboravni lik gospođice Hevišam, bogate naslednice/ostavljene neveste zamrznute u vremenu/mizandrina, oživeće Helena Bonam Karter; u ulozi osuđenika Magviča naći će se Rejf Fajns, a tu je i Robi Koltrejn, čuveni Hagrid iz filmova o Hariju Poteru. Uloge mladih, Estele i Pipa, pripale su relativno nepoznatim, ali talentovanim glumcima – Džeremiju Irvinu i Holidej Grejndžer.