Ima raznih vrsta ljubavi. Ljubav prema prijateljima, roditeljima, braći i sestama, ljubavnicima. A ima i raznih vrsta ljudi. Veselih, otvorenih, komunikativnih, prgavih, namćorastih, povučenih ljudi. „Da li ljubav zavisi od nekih spoljašnjih osobina?“ pitanje je koje su pisci, filozofi, slikari postavljali kroz svoja umetnička dela.
Devojka sa bisernom minđušom (ili Devojka sa turbanom) poznato je slikarsko delo Johana Vermera. Lepota i jedinstvenost kojom ova slika zrači ostavila je bez daha mnoge ljude, i obične i neobične. Među njima se našla i Trejsi Ševalije, poznata spisateljica, koju je ova slika nadahnula da napiše svojevrstan roman o njenom nastanku. Ona je još kao tinejdžerka posmatrala ovu sliku i pitala se šta bi ta devojka sa slike rekla kad bi progovorila i tako je stvorila lik devojke Grit. Grit je tiha i povučena sluškinja u kući jednog slikara, čija prirodna i nežna lepota izaziva previranja u Delftu.
Tok radnje u knjizi otkriva nam da postoje neka osećanja između Grit i njenog gospodara i da su ta osećanja rasla što mu je Grit češće pomagala u ateljeu. Otkrila je da je i ona nadarena za umetnost, da ima oko za detalje i njena pojava je samim tim postala nadahnuće njenom gospodaru slikaru. Spletom okolnosti, Grit i sama postaje ona koju će gospodar naslikati. Tokom stvaranja te slike napetost između njih dvoje dostiže krešendo. Međutim, ništa se do kraja nije desilo. Kad je slika bila gotova, Grit je znala da njen gospodar više nema oči za nju. Zasto? Da li je to uopšte bila ljubav? Kako se to ljubav može iznenada izgubiti kad se neko umetničko delo završi?
Za slikare je nadahnuće najbitnije, kao uostalom i za sve umetnike u procesu stvaranja jednog umetničkog dela. Što se slikanja tiče, odnosno njegovog tehničkog dela – četkica, boja, platna, papira i tome slično nikad dosta. U vreme kad se radnja ovog romana dešava, boje su se ručno pravile i mešale od raznih vrsta bilja i tadašnjih medicinskih mešavina koje su se mogle naći u apotekama. Pravljenje nekih boja je bilo skupo, pa su se pravile minimalne količine, a slikar se udržavao od konstantne upotrebe te boje, i dodavao je samo povremeno.
A nadahnuće može doći sa bilo koje strane, pa čak i ljubav dolazi u obzir. Evidentno je da su Grit i njen gospodar, pogotovo, žrtvovali moguću aferu zarad višeg cilja. Zarad slike. Zarad same umetnosti. Trebalo je u tu sliku uneti sve emocije i posvetiti joj više pažnje nego živim osobama. Kada je Johan naslikao njenu sliku, jasno se videlo sve ono što je moglo biti. Lice te devojke je bilo nedokučivo, a opet poznato. Izraz u njenim očima je davao sugestiju skrivenih osećanja, a opet se ništa nije moglo videti. Sve ono što su oboje osećali reflektovalo se u toj jednoj slici. Nakon sto je slika bila završena, oboje su se promenili. Više nisu bili isti, i ta slika ih je zauvek povezivala – što je njen gospodar i dokazao, ostavivši joj u testamentu biserne minđuše koje je nosila dok ju je slikao.
Svako od nas je jedno umetničko delo. Naše navike, mali rituali svakodnevnice, sve je to neka vrsta umetničkog dela. Ono sto osećamo dok se bavimo tom rutinom nadahnjuje nas da budemo još bolji. A sama ljubav koju osećamo prema nekome jeste najveće umetničko delo. I to je tako stoga što bismo sve dali, sve žrtvovali, samo da se to umetničko delo načini savršenim. Kad ga budemo završili, to će zaista biti jedina stvar koja je važna na ovom svetu. Čovek bi bez ljubavi bio kao slep – lišen lepote nadahnuća koje nosi jedna slika, ili pesma, ili nota.