Da li vam se sviđa film Blade Runner? Kako biste dali odgovor na ovo pitanje, prvo morate precizirati koju ste od šest verzija filma odgledali. Možda to nekima izgleda čudno, ali usled stalne borbe različitih elemenata moći u Holivudu, da se ono što tamo zovu finalni proizvod do tančina prilagodi po meri kupca, često kao posledicu imamo više varijanti istog proizvoda, tako da se zadovolje apetiti i najšire publike, ali, onda kada autor stekne određenu slobodu, i želje izbirljivijih filmskih sladokusaca. Za početak, pogledajmo kako je tekla završna produkcija filma sa početka priče.
Originalna verzija Blade Runner-a je najpre prikazana, takozvanoj, test publici, što je inače praksa u Holivudu, da bi negativna reakcija dovela do značajnih modifikacija pre bioskopske varijante. Prvo što su producenti i reditelj Ridli Skot promenili, kako bi udovoljili američkoj publici naviknutoj na klišee, jeste uvođenje srećnog kraja umesto postojećeg, koji je bio krajnje dvosmislen. Sledeće sa čime je test publika imala problem, jeste činjenica da je film bio suviše „težak” za praćenje, te je odlučeno da se uvede narator koji će gledaocima približiti radnju. Premda Ridli Skot od početka nije imao ništa protiv takvog poteza, on je više želeo da pripovedač daje filozofske opaske koje bi zaintrigirale gledaoca, ali su producenti ipak doneli odluku da pripovedanje u pozadini bude puko objašnjavanje scena. Govori se čak da je glavni glumac, Harison Ford, bio toliko revoltiran time da je tekst namerno čitao malodušnim tonom nadajući se da će tako odvratiti producente od pomenute ideje. Zanimljivo je da su, pošto je bioskopska verzija izašla, kritičari kao najveće nedostatke filma naveli upravo srećan kraj i pozadinsku naraciju.
Međutim, to nisu bile jedine izmene. Izbačena je scena u kojoj glavni protagonista sanja jednoroga, što je trebalo da ima simboličku poruku, jer su producenti smatrali da je suviše umetnička. Zatim, kako bi film bio u skladu sa moralnim načelima cenzora, odstranjene su „preterano” nasilne scene (koje su inače ostale u internacionalnoj verziji). Pre izlaska filma u bioskope, on je bio još jednom pušten test publici, nakon čega su izbacene još tri scene. Tek desetak godina kasnije pojavila se takozvana Director’s Cut varijanta, koja je bila najbliža originalnoj, ali je trebalo da prođe dodatnih 15 godina kako bi Ridli Skot konačno dobio potpunu umetničku kontrolu nad filmom, što je rezultiralo nizom izmena i izlaskom, takozvane, Final Cut verzije.
Čitave ove peripetije koje su pratile produkciju Blade Runner-a nam daju jasan uvid u poziciju autora u Holivudu. Pritom, nismo se ni osvrnuli na scenariste, jer bi priča o nebrojenim modifikacijama napravljenim nakon, takozvanog, First Draft-a, iliti verzije sa kojom bi scenarista prvobitno izašao pred producente, izazvala beskrajnu pometnju. Naravno, autor romana po kojem je rađen film, inače poznati pisac naučnofantastičnog žanra, Filip K. Dik, mogao je samo da uzme ponuđenu sumu novca i posmatra sa strane sve promene koje će pretrpeti njegovo delo. Nameće se stav da u Holivudu nikakav pojedinac nema pravo odluke, budući da je sve podređeno i prilagođeno tržištu. Bilo kakva dodatna zarada je dobrodošla na uštrb umetničke slobode.
Ima, doduše, i pozitivnih primera, kada su pojedini ljudi na visokim položajima donosili iznenađujuće odluke. Producent Robert Evans je, na primer, naterao proslavljenog reditelja Frensisa Forda Kopolu da produži film, tako što će ubaciti još pregršt snimljenih scena. Snimio si sagu, ortak, ali si je pretvorio u trejler. Sada idi i vrati se sa filmom, uzviknuo je Evans i još uspeo da ubedi šefove da premijeru odlože za nekoliko meseci. Tako smo dobili Kuma.
Drugi zanimljiv slučaj je vezan za reditelja Brajana De Palmu i njegov kultni film, Lice sa ožiljkom. Za početak bi valjalo objasniti kako funkcioniše cenzura „moralno neprimerenog” sadržaja u Holivudu. Nije pod uticajem države, što je dobro, već su studiji prepušteni da izvrše samocenzuru, što je, nažalost, dovoljno loše. Filmovi se klasifikuju u određene kategorije, a onaj koji ima toliko scena nasilja i, pre svega, seksa da cenzori smatraju da ga deca nipošto ne smeju videti, dobija oznaku NC-17. Od toga producenti beže kao od nemani, jer takve filmove najveći broj bioskopa neće ni prikazati, pošto nemaju odgovarajući profit. Neki od izuzetno retkih, novijih filmova, čiji su studiji ipak odlučili da ih puste sa pomenutom oznakom, i time bili osuđeni na marginalizovani bioskopski život, jesu Sanjari i Stid. Ovde se vidi koliko je ceo sistem označavanja u Holivudu apsurdan – oni filmovi koji prema merilima cenzora nisu odgovarajući za decu, neće biti prikazani gotovo uopšte. Čak i blaža oznaka R često nije prihvatljiva za studije, ako traže veliku zaradu, pa je izbacivanje scena, kako bi film upao u željenu kategoriju, uobičajen proces. Vratimo se sada Licu sa ožiljkom. Pošto je film posle tri redukovane verzije svaki put dobijao oznaku X (tadašnji ekvivalent oznake NC-17), zbog prekomernog nasilja, opscenih reči i korišćenja droge, Brajan De Palma je pozvao više eksperata, uključujući inspektore koji se bave narkoticima, a oni su potvrdili da je film tačan prikaz dešavanja u „podzemlju”, te da ga u takvom obliku i treba videti. To je konačno ubedilo cenzore da filmu daju oznaku R. Kasnije je De Palma zatražio od direktora studija da izbaci u bioskope Director’s Cut, odnosno originalnu verziju filma, međutim, oni su to decidno odbili. Ipak, pošto direktori nisu ni znali koja je razlika između početnih verzija, on je izbacio onu prvu, dakle „najžešću”, i time nadmudrio glavešine.
Ako su se stvari tako odvijale osamdesetih, dok je Holivud još uvek bio u stanju da iz svoje mašinerije iznedri veliki broj filmskih bisera, originalnih i po formi i po sadržaju, kako tek onda stvari stoje danas? Izuzevši nezavisne autore, koji se na marginama velikih studija i dalje trude da prikažu verodostojno svoje vizije, današnji tvorci filma su sve više opskurni i sve manje imaju ljudsko obličje. Znate li uopšte ko je reditelj prosečnog blokbastera? Ne znate, a što bi vas i zanimalo, kada su ionako najveći broj njih jednako bezlični. Na kraju, čemu se posle svega navedenog može nadati autor u Holivudu? Verovatno tome da će posle gomile verzija scenarija i još toliko verzija snimljenog materijala, posle brojnih testiranja, merenja i različitih pakovanja, negde između ipak ostati njegov lični pečat.