Retko kad se dešava da nas neki film nasmeje, a da nas na kraju ostavi sa suzama u očima. Ovo je jedan od onih filmova, koji vas tera da razmišljate o svom životu, o prioritetima, o tome koliko vrednujete ono što imate. Posle ovog filma imate želju da pozovete nekog i kažete mu da ga volite, jer želite da taj neko bude toga svestan. Ovo je film koji nam opisuje svu lepotu i surovost života, koja je često neminovna.
Na početku filma upoznajemo Gvida (Roberto Beninji), veselog i duhovitog momka, koji 1939. godine, u Italiji, dolazi u grad kako bi ostvario svoj san i otvorio knjižaru. Ubrzo po dolasku upoznaje Doru (Nikoleta Braski), koja je verena za lokalnog činovnika i zaljubljuje se u nju. Ipak i pored te činjenice, Gvido čini sve kako bi osvojio Dorino srce. To mu polazi za rukom i u nastavku filma vidimo Gvida i Doru u braku sa njihovim petogodišnjim sinom Đozueom (Đorđo Kantarini). Njihovom skladnom životu dolazi kraj onog trenutka kada Gvido, koji je Jevrej, biva uhapšen zajedno sa svojim sinom. Saznavši šta se dešava, Dora zahteva da bude u istom vozu sa svojim suprugom i sinom, koji ih vodi u logor. Po dolasku bivaju razdvojeni, a tada počinje Gvidova borba da zaštiti svog sina od svih strahota logora. Potpuno nezamislivo i iznenađujuće, on koristi svoje jedino oružje, humor i maštu, i govori svom sinu da je u pitanju samo igra. Pobednik te igre, biće onaj ko sakupi 1.000 bodova, a nagrada je vožnja pravim tenkom. Upravo zato on od svog sina traži da ne plače za mamom, ne traži hranu više od onog što dobija i da se krije od stražara, jer će upravo tako osvojiti najviše bodova. Gvido čini sve kako bi spasio svog sina i suprugu, dajući joj signale da su on i Đozue dobro. Kraj rata se bliži, a Amerikanci se približavaju logoru. Nakon što je sakrio svog sina i objasnio mu da ne izlazi, bez obzira šta da se desi, Gvido pokušava da nađe Doru i da je spasi. Čuvari logora ga hapse i vode na streljanje. Tada sledi najtužnija i najmoćnija scena u celom filmu. Čuvar drži pušku uperenu u Gvida koji hoda ispred njega i prolazi pored skloništa u kom je Đozue. Kroz rupicu, Đozue vidi svog oca, ali ne shvata ozbiljnost situacije, jer ga je Gvido, još jednom, u trenutku odlaska u sigurnu smrt, nasmejao i uverio da se on igra i da je sve to samo igra. Gvido nestaje iz vidokruga svog sina, a zatim se čuje pucanj. Narednog jutra, videvši da nema nikog, Đozue izlazi iz svog skloništa i nailazi na pravi tenk, kojim upravlja američki vojnik. Srećan, jer je osvojio nagradu koju mu je otac obećao, dok se vozio na tenku, ugledao je svoju majku. Majka i sin su ponovo zajedno, zagrljeni, dok joj Đozue govori „Pobedili smo”, sa tugom u očima ona mu odgovara: „Da, pobedili smo”.
Beninji je napravio pravo remek delo. On je koscenarista, reditelj i glavni glumac. Film je doživeo veliki uspeh širom sveta, osvojio tri Oskara i još mnoge druge nagrade na prestižnim festivalima. Mnogi ovaj film smatraju za jedan od najboljih filmova svih vremena, zbog svoje iskrene i dirljive priče. Niko nijednog trenutka ne osporava sve strahote Holokausta, ali ovo nije priča o Holokaustu. Ovo je priča o životu običnih ljudi i o njihovoj sudbini. Beninji je humor smestio tamo gde to niko nije očekivao, ali time nijednog trenutka nije omalovažio sve strahote i žrtve jednog od najvećih zločina u istoriji čovečanstva. Bez scena ubistva, on je uspeo da prikaže svu apsurdnost i monstruoznost ideje da se ljudi razdvajaju na osnovu rase, vere i nacionalnosti. Nismo videli sam čin streljanja Gvida, ali smo svi osetili bol sina koji je izgubio svog oca i svi smo razumeli nevinost deteta, koje ne shvata šta znači rat i ne razume mržnju koja postoji među ljudima. On je na svet, kao i svako dete gledao kroz igru.
U životu stvari nisu samo crne ili bele. Život čine lepi i tužni trenuci, ali ovaj film nam pokazuje da moramo biti najjači onda kad je najteže. Smeh je najbolji lek i smeh nam pomaže da pobegnemo od surove stvranosti. I tada na kraju, nakon svega, nakon bola i tame, shvatamo da je život vredan borbe, shvatamo da je život lep!
