„Klub samoubica” (2001)

Submitted by Milos on 25/03/2015 - 15:19

suicide club

Nije lako komentarisati film koji se teško shvata. Upravo takav je „Klub samoubica” (自殺サークル) iz 2001. godine reditelja Šiona Sona. Ovo delo je postiglo legendaran status među ljubiteljima „art-gor-treš” filma i kao takvo i dalje privlači veliku pažnju i okidač je za diskusije ne temu „šta je pisac hteo da kaže”.

Priča prati grupu detektiva koji istražuju postoji li veza među bizarnim samoubistvima koja u Tokiju poprimaju oblik epidemije. Iako na početku sve to deluje kao splet niza nesrećnih okolnosti, kako vreme prolazi a taj trend ne jenjava, istražitelji počinju da se pitaju postoji li iza cele ujdurme neka dublja pozadina.

Japanci su pravi umetnici da ni od čega naprave nešto, tj. da maltene bez budžeta stvore filmski hit. Snimljen za svega 250.000 zelenih novčanica, „Klub samoubica” je pokazatelj da sa malom svotom novca može da se dođe do ozbiljnog rezultata. Čini se da ovaj fenomen Japanci poznaju mnogo bolje od ostatka čovečanstva, jer to nije prvi primer kako napraviti pitu od g****a. Potrebno je mnogo kreativne energije, ekipa puna entuzijazma i podstanari u glavi koji predstavljaju onaj teg na vagi koji će prevagnuti u korist gotivnog treša u odnosu na još jedan prosečan torture porn.

Kada pominjemo kvalitetne saradnike, koje je Sona nesumnjivo imao prilikom snimanja „Samoubica”, tu prvenstveno mislimo na Jošira Nišimuru, legendu „gor-treš” scene, autora maestralnih filmova poput „Tokijske gor policije” (東京残酷警察) i „Frankenštajnke protiv vampirke” (吸血少女対少女フランケン). U ostvarenju koje nam je ovog puta u fokusu Nošimura je učestvovao kao šminker, i svoju ulogu je odradio onako kako je od njega i moglo da se očekuje – krvavo. Ipak, u „Klubu Samoubica” tečnosti koja život znači nema ni približno kao u filmovima u kojima je Jošira reditelj, ali svakako je ne manjka ako celu stvar posmatramo sa stanovišta prosečnog filmskog gledaoca koji sedmu umetnost shvata na daleko konvencionalniji način. Poređenja radi, količina krvi koju vidimo u „Samoubicama” i ona koja lipti u „Gor policiji” u odnosu su kao ranica od zanoktice prema masakru Huta nad Tutsima.

Ipak, ono što ovaj film čini predmetom mnogih diskusija jeste njegova nejasnoća. Meni je ipak najveća misterija zašto se ljudi toliko trude da otkriju koju je poruku autor hteo da nam ostavi. Možda nije hteo nikakvu, a moguće i da jeste; u svakom slučaju, kada je „Klub samoubica” u pitanju, jedini koji ima kredibilitet da o tako nečemu govori jeste sam Sona. Isto važi i za Kjubrikovu „2001: Odiseju u svemiru” (2001: A Space Odyssey), Linčovu „Glavu za brisanje” (Eraserhead) ili Ošiijinu preistripovanu animu „Duh u školjki” (攻殻機動隊). Teško je dokučiti ljude kojima se stavlja epitet natprosečno inteligentnih samo zato što ih nismo razumeli, a jednako je komplikovan zadatak shvatiti njihova umetnička dela koja većini gledalaca ostavljaju utisak tripa na esidu.

Ukoliko neko ne zna kako esid trip izgleda neka pogleda „Klub samoubica”, a ukoliko mu i dalje nije jasno nek pojede „hofmana”; možda skapira film.

 

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: