Komedija i muzika uvek dobro idu zajedno, a u ostvarenju „Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija” i za jedno i za drugo ponajviše je zaslužan – naravno, Milan Mumin. Njegov šarm, duhovitost i donekle ekscentričnost svakako dolaze do izražaja u ovom filmu u kom se sve vrti oko njega. Bukvalno sve! Čak mi se čini da je jedina svrha većine sporednih likova prikazivanje nekih drugih strana Milanove ličnosti koje možda ne bismo videli u nekim redovnijim i prirodnim okolnostima. Sve vreme nas prati njegova muzika, tako da dobijamo zaokruženu sliku Milana kao umetnika.
Kao što sam već pomenuo, film ima elemente komedije, i publika se nekoliko puta baš dobro nasmejala. Ako tome dodamo da se radi o jednom muzičkom filmu koji ima prilično jednostavnu i pitku radnju, na kraju dobijamo jednu laganu i zanimljivu priču. Daleko od toga da u filmu nema elemenata drame, ali to je ona vrsta drame i zapleta kakve uglavnom nalazimo u komedijama i „limunadastim” ljubavnim filmovima, iako je to u ovom slučaju urađeno sa malo više ukusa. Priča je donekle rađena po istinitim događajima i to može da se nasluti, pošto film na momente deluje kao nepovezano prepričavanje. Zbog toga mi se čini da bi ovakvoj ideji, ili bar jednom njenom delu, više odgovarala dokumentarna forma. Ma koliko da je Mumin kao čovek i umetnik ovim dobro predstavljen, pomalo se gubi na autentičnosti koja se dobija kada se osoba prikaže kroz dokumentarnu formu.
Jelena Stupljanin je i više nego simpatična u ulozi Milanove devojke, u film je unela svežinu i nekako odskočila od ostatka glumačke postave. Što se tiče Milana koji je „glumio” samog sebe, on je prirodan, što je i najvažnije u takvoj „ulozi”. Njegova ličnost i muzika nose ovaj film, pa ukoliko ste ljubitelj njegovog rada i rokenrola, potrudite se da pronađete i pogledate Love Huntera.
Ocena: 6/10
