Srpsko groblje u Velikom Međeru: Dolina smrti

Submitted by Aleksandar Mili... on 13/03/2015 - 18:08

međer

Srbija je na tlu Slovačke doživela teška stradanja. Svedočenja o mučeništvu i smrti naših sunarodnika postoje u Komarnu, Trenčinu, Ilavi, Žilini, Banskoj Bistrici, Šamorinu. Ipak, ne želeći da umanjim značaj pomenutih mesta, moram da pomenem da se po obimu stradanja ističe logor Veliki Međer (Nađmeđer), na čijem mestu se danas nalazi srpsko groblje.

Kroz logor Veliki Međer prošla je dvadeset jedna hiljada logoraša. Formiran je prvi od svih logora, u avgustu 1914, a prestao je da postoji u oktobru 1918. godine. Nalazio se na Dunavskoj adi, u blizini ugarske varošice Nađmeđer, današnjeg slovačkog Čalova. Logor se sastojao od 36 baraka, u koje je moglo da stane između 6 i 12 hiljada ljudi.

Početkom rata, pre svega 1914. i 1915. godine, srpski civili i vojnici su proganjani od strane austrougarskih vlasti. Logor u Velikom Međeru nije bio poprište masovnih ubistava, ali jeste masovnog stradanja. Kao i u logoru u Jindrihovicama, tako i ovde u Velikom Međeru, Austrougari su primenili sofisticirani metod ubijanja, bez ispaljenog metka. Naime, svi logoraši su umrli od isrpljenosti i gladi. Pojava tifusa je dodatno doprinela mučeničkoj golgoti Srba. Glavna karakteristika austrougarskih logora, pa tako i ovog u Nađmeđeru, jeste to da je usled loših higijenskih uslova pojava zaraznih bolesti bila više nego očekivana. Koliko je situacija bila loša govori podatak da su logorski lekari pobegli iz logora. Brigu o sudbini bolesnika preuzela su tri lekara – logoraša: dr Dragomirović, dr Zarubica i dr Martinović. Poslednji podaci govore da je ovde preminulo 5927 Srba, dok je u celoj Slovačkoj bilo 8000 žrtava srpske nacionalnosti.

barake međer

O stradanju Srba u Slovačkoj prvi je pisao istoričar Risto Kovijanić koji je bio zatočenik logora Veliki Međer (Nađmeđer) u periodu od 1916. do 1918. godine. On je došao do podataka da je za svega dva meseca, od 20. 12. 1914. do 20. 2. 1915. ovde skončalo nešto više od 2900 naših sunarodnika. Trend masovnog umiranja u Nađmeđeru nastavljen je do maja 1915. U proseku je umiralo i do 80 ljudi dnevno. Svi su sahranjeni u 155 bezimenih dunavskih močvara. Oni koji su preživeli ove užase premešteni su u decembru 1915. godine u logore Mauthauzen, Ašah na Dunavu, Braunau itd. Ono po čemu je logor Nađmeđer bio specifičan jeste to da ovde nisu bili samo srpski vojnici, već cele porodice iz Srbije i Crne Gore. Bilo je dovoljno da se zna da je iz porodice neko kao dobrovoljac otišao u rat, pa da ta porodica završi u logoru. Prvi logoraš Nikola Nikolić ovde je sahranjen 20. septembra 1914, a poslednji Bogdan Nikolić 29. oktobra 1918. godine.

Posle Velikog rata o groblju je brinula Kraljevina, da bi nešto kasnije brigu preuzela Čehoslovačka, koja, ruku na srce, nije mnogo truda uložila u očuvanje sećanja na strahote Nađmeđera. Početkom 21. veka, ljudi koji bi posetili groblje bili bi, blago rečeno, šokirani prizorom. Naime, polovina srpskog groblja je bila pretvorena u trkalište za kučiće, dok je drugi deo prekriven travom. Kapela je bila gotovo uništena.

ploča međer

Posle velike inicijative Udruženja Srba u Slovačkoj, uz podršku države, reagovala je Vlada u Bratislavi i u oktobru 2001. godine poništila sramnu odluku uprave u Velikom Međeru da od groblja napravi pseće trkalište. Ulica u kojoj se nalazi groblje nosi ime Srpska. Udruženje Srba u Slovačkoj je u prethodnih 10 godina sredilo mesto večnog počivališta naših žrtava, kako bi ovo mesto uvek podsećalo na događaje od pre 100 godina, a istovremeno svima poslužilo kao lekcija koja se nikad više ne sme ponoviti. Na spomen ploči na srpskom i slovačkom jeziku piše:

Na ovom mestu počiva 5153 srpskih mučenika i vojnika koji su

život izgubili u zatočeništvu, u logoru Veliki Međer

1914–1918.

Večna slava!

Veliki Međer, 2003. g.

Srpski narod

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments

Submitted by Mirjana (not verified) on 21/03/2015 - 07:46
Svaka cast za tekst,slike i sve informacije.Posetila sam Jindrihovice i jos uvek se osecam potreseno,ujedno zadovoljno sto sam bila na tom svetom mestu.Predlozila bi da sve srednje skole u Srbiji obavezno uvrste ove destinacije kao skolsku ekskurziju,i to o trosku drzave.

Submitted by Autor (not verified) on 23/03/2015 - 20:03
Drago mi je da vam se dopao zekst. Mene su Zejtinlik u Solunu, spomen kosturnica na ostrvu Vido i Srpska kuća na Krfu, gde sam inače bio, inspirisali da napišem seriju tekstova na ovu temu. Mene su Zejtinlik i Vido potresli do srži. Nije isto čuti priču, pročitati je i videti uživo. Mnogo postoji logora o kojima gotovo ništa nismo čuli. Ne mogu opisati koliko je bilo teško napisati ovaj tekst jer izvora je jako malo. Tu apsolutno mislim na logore u monarhiji. Slažem se da naši srednjoškolci obavezno bi trebalo da obiđu ova mesta stradanja jer će tek onda možda postati svesni veličine stradanja. U sve udžbenike za osnovne i srednje škole obavezno bi morali biti uvršteni logori širom Austrougarske o kojima verujem da je retko ko čuo. Apelujem na istoričare da se pozabave ovim temama jer samo istorija može sačuvati od zaborava ove ljude koji su prošli put od neviđene patnje do konačne smrti.