Ukoliko ste živeli i odrastali u periodu „stare Jugoslavije”, verovatno se i danas sa setom sećate tih „starih dobrih dana”. Ali ako ste se kasnije rodili i niste imali priliku da doživite ta lepa vremena, onda ćete sliku o nekadašnjoj državi stvoriti kroz priče roditelja ili drugih starijih ljudi koji će sa tugom tvrditi da se tada mnogo bolje živelo.
Često sam čula kako se nekada pio jogurt iz trouglaste ambalaže i kako su se jele viršle kupljene na crvenom kiosku. Tih davnih sedamdesetih izlazilo se na klizalište na Tašmajdanu, a uveče su svi bili u u diskoteci „Kod Laze Šećera”, a kasnije u klubu „Cepelin”.
Slušao se gramafon i veoma su popularne bile ploče diskografske kuće Jugoton. Gradske face su bili poznati muzičari, kao što je Davorin Popović, pevač grupe Indexi, Dado Topić iz grupe Time ili Korni grupa sa Batom Kornelijem Kovačem na čelu. Stvarala se mnogo kvalitetnija muzika od ove koju mladi danas slušaju. U diskotekama su se puštali Crni biseri, Samonikli, Siluete, Crveni koralji...
Nosila su se siva odela i mokasine, minići, a najlon čarape su bile prava retkost. Oni koji su bili bogatiji odlazili su u Trst da kupe cipele od italijanske kože, dok su oni koji to nisu mogli da priušte kupovali odeću koja se šila u kućnoj radinosti po šnitovima iz „Bazara” ili „Praktične žene”.
Rekli su mi da su ljudi više cenili ono što su imali, jer im je i to malo bilo dovoljno da bi bili srecni. Putovali su Evropom bez straha da će neko da ih opljačka ili pretuče. Živeli su mirnijim životom i sve je bilo mnogo lakaše nego danas.
Čuveni crveni jugoslovenski pasoš je omogućavao narodu da slobodno putuje gde god poželi. Tito je balansirao svoje ineterse između istoka i zapada. Vodio je politiku nesvrstanih i bio je veoma gostoljubiv prema svojim internacionalnim prijateljima na Brionima. Pio je viski, pušio je tompuse i uvek je bio srećan i veseo. Bio je jedini koji je uspevao da održi toliko različitih kultura i vera zajedno u jednoj državi. Puno je truda ulagao u Jugoslaviju. Kada je umro, ništa više nije bilo isto.
Kada slušam hvalospeve o Jugoslaviji, često se zapitam zašto se ljudi ne trude da budu zadovoljni onim što danas imaju. Ne valja da se živi u prošlosti, jer tako ne možemo ni da primetimo ono što je dobro u sadašnjosti. Istraživanja su dokazala da se kada se prisećamo nekih situacija uvek sećamo samo lepih stvari, tako da se događaji često idealizuju. Sigurna sam da taj princip važi i za Jugoslaviju, jer da je bila toliko specijalna i dobra ona bi i dalje postojala. Ne bi se raspala u krvavim sukobima koji su godinama trajali. Kada se priča o tim čuvenim zlatnim vremenima, nikada se ne spominje neka loša i mračna strana idealizovane države.
Možda svako smatra da je bolje vreme ono koje nije proživeo, nešto što je bilo davno i neponovljivo. Odlučila sam da se rešim nedoumice i da pitam roditelje da li su oni bili zadovoljni sedamdesetih godina ili su i oni patili za onim još starijim vremenima koje nisu doživeli. Odmah sam dobila odgovor da bi, kada bi mogli da se vrate kroz vreme, otišli u dvadesete godine dvadesetog veka. U zlatnu eru čarstona, džeza, prohibicije i pravih američkih gangstera.
Verovatno će se i moja deca jednog dana sećati te davne 2015. godine. Žaliće za jednostavnijim vremenima, za muzikom Britni Spirs, internetom i diskotekama. Iskreno, ne mogu da ih krivim, jer dok pišem ovaj tekst slušam iznova i iznova poznatu melodiju iz serije „Grlom u jagode” i zamišljam kako je bilo lepo i drugačije u toj Jugoslaviji.
