„Carnage” („Krvoproliće”), filmsko ostvarenje Romana Polanskog, svoju premijeru imalo je na filmskom festivalu u Veneciji, prvog septembra 2011. godine. Film je rađen po komadu Jasmine Reze, autorke veoma specificnog i prepoznatljivog literarnog stila. Ova drama crnog humora, u ekranizovanoj verziji izneta od strane impresivne glumačke postave (Kristof Valc, Kejt Vinslet, Džodi Foster, Džon K. Rajli), zadrzaće vašu pažnju sve vreme svoga trajanja.
Radnja je smeštena u Bruklin, u stan američke porodice srednjeg staleža (Longstritovi), koja u goste poziva drugi bračni par (Kovenovi) da bi rešili problem incidenta do koga je došlo između njihovih jedanaestogodišnjih sinova. Revoltirana majka (Penelopa Longstrit/Džodi Foster) dečaka koji je u tuči izgubio zub zahteva od roditelja „malog nasilnika”, čiji udarac je za to zaslužan, da preduzmu odgovarajuće disciplinske mere. Tu dolazi do polarizacije energije izmedju suprotstavljenih strana. Penelopa, dominantni partner Longstritovih, kao zagriženi pacifista i humanista, zgrožena je ovim događajem, pa s toga sve vreme očekuje adekvatnu reakciju i od Kovanovih. Međutim, ne uspeva da dođe do nje, jer nailazi na potpuno drugačiji način razmišljanja kod svojih sagovornika, a posebno kod prezaposlenog, sarkastičnog oca, Alana Kovena (Kristof Valc). On celu situaciju posmatra kao potpuno prirodnu, pa čak i nužnu u odrastanju muške dece, i ne trudi se da prikrije svoje iskreno mišljenje, tj. da je čitav dogadjaj preuveličan. Frustracije koje će proisteći iz sukoba ova dva, dijametralno suprotna, stava dovode radnju do kulminacije. Poseta, koja je počela trudom oba para da se pridržavaju socijalno-prihvatljivih, kurtoaznih normi, kroz niz komičnih situacija i sentenci, završava se haotičnom svađom i neprijatnostima. Potisnuta osećanja, svakodnevni problemi, neuroze i nezadovoljstvo izlaze na svetlost dana jednog mirnog popodneva, na potpuno neočekivan način.
S obzirom na atmosferu, postavku (čitava radnja odigrava se u jednom stanu) i protagoniste (dva bračna para) „Krvoproliće” u izvesnoj meri asocira na pozorišno i filmsko ostvarenje „Ko se boji Virdžinije Vulf”, ali to ni u čemu ne umanje njegovu originalnost, koja počiva na velikom broju autentičnih elemenata. Svi pravi filmski sladokusci imaće priliku da uživaju, kako u interesantnoj fabuli, tako i u sjajnoj glumačkoj predstavi virtuoza savremene kinematografije, koji su nam, još jedanput, potvrdili svoju veštinu i umeće.
