Furi je lutao ulicama. Nosio je uglavnom ukradene stvari ispod pocepanog džempera. Imao je porodicu, ali je zaboravio na nju. Tata mi je govorio da je u mladosti bio mnogo pametan. I, kada sam prolazila pored njega, pričao je. Često nepovezano, ali neke stvari su imale smisla. Nikada nisam bila od onih ljudi koji će nad nečijom tužnom sudbinom prosipati reči mržnje. On je bio genije koji je završio u ludilu.
Genije je reč koja potiče iz latinskog jezika, a njeno značenje je „čovekov duh zaštitnik“. Genije je osoba koja je intelektualno, duhovno i stvaralački nadarena. Genije je osoba koja zadužuje čovečanstvo svojim vrhunskim delima. Genije je osoba koja ima natprosečnu inteligenciju. Ima ih malo, između 0,5 i 1%. Kant kaže da je genije talenat koji pripisuje umetnost prirodi. Ali, kako odrediti genija? Genije poseduje originalnost, jedinstvenost.
I u Srbiji postoji ogranak Mense. Gotovo svaki drugi kandidat testiran u Mensi Srbije natprosečno je inteligentan. Ipak, stručnjaci kažu da to nije dovoljno za snalaženje u životu. Koordinator Mense Srbije Milica Mladenović metaforički govori o genijalnosti koju poseduju natprosečno intelignti ljudi:
„Zamislite da u garaži imate moćni ferari i da taj automobil treba da izvezete na prosečan srpski drum. Da li će taj ferari moći da, na našim putevima koji su prepuni rupa, neobeleženi i uski, razvije istu brzinu koju bi mogao da dostigne na autoputu nalik na aerodromsku pistu? Naravno da neće, on će srpskim putevima krstariti istom brzinom kao i bilo koji drugi automobil, a imaće i dodatni problem sa parkiranjem, pa će svaki vozač fiće biti u prednosti kada se traži prazno mesto na parkingu.“
Rezultati govore da čak 40 odsto osoba koje su došle da se testiraju u Mensi imaju natprosečan količnik inteligencije. Ipak, inteligencija nije sinonim za uspeh. Potrebni su i brojni drugi uslovi da bi jedan genije uspeo u životu. Mnogi od njih su prošli daleko gore nego što bi trebalo, ako se kao mera uzme količnik ineteligencije.
U prilog toj tezi svedoče i rezultati istraživanja životnih sudbina 50 studenata sa Harvarda koji su tokom četrdesetih godina prošlog veka studirali na ovom prestižnom univerzitetu. Do svojih srednjih godina, muškarci sa najvišim količnikom inteligencije iz ovog istraživanja nisu bili posebno uspešni u poređenju sa svojim vršnjacima sa lošijim rezultatima – ni u pogledu plate, ni u pogledu položaja na poslu. A nisu imali ni veća životna zadovoljstva, ni više sreće u prijateljstvima, porodicama ili ljubavnim vezama.
„Racionalna inteligencija jeste važna, ali nije dovoljna – za uspeh u životu podjednako je važno da je osoba u stanju da upravlja sobom, da istraje u onome što radi i da se snalazi u emocionalnim i socijalnim vezama, a sve su to komponente emocionalne inteligencije. U literaturi je opisan ’sindrom pametnog deteta’ koje uči samo na času, jer mu učenje kod kuće nije potrebno i tako ne razvija svoje radne navike. I tako, to superpametno dete stiže na fakultet, gde doživljava fijasko pošto nije u stanju da sakuplja ogromnu količinu naučnih informacija jer – nema razvijene radne navike. Sa druge strane, imate primer ’ludog naučnika’ koji je genijalan, ali destruktivan i po sebe i po okolinu“, kaže o ovoj temi dr Zoran Milivojević, psihijatar.
Šta je tragedija genija? To što je između genijalnosti i ludila granica veoma tanka. Mada u nekim slučajevima, i to kada je reč o nekim poznatim genijalcima, te granice nije ni bilo.
Atinjani su kažnjavali mnoge poznate ljude zato što su bili ludi. Homer, jedan od prvih zapamćenih pesnika, bio je kažnjavan zbog svoje ludosti. Heraklita, koji je bio izuzetna ličnost, od malena su smatrali i ludim jer je njegovo ponašanje građanima bilo neobično i čudno. Demokrita su smatrali ludim jer se smejao tome što se ljudi raduju prolaznim prijatnostima života. Tako je i dobio nadimak Nasmejani. Anaksagora je takođe smatran ludim. „Poludeo“ je jer je učio da je Sunce usijana masa i da je veće od Peloponeza, da na Mesecu postoje brda i provalije, a da nebeska tela nisu božanstva, nego kamenje koje gori. I slavnog matematičara Arhimeda smatrali su ludim. Zapustio je negu tela i zaboravio na hranu, pa su morali da ga na silu vuklu u kupatilo. A on je u pepelu crtao geometrijske likove i prstom povlačio crte po svom uljem namazanom telu. Bio je zarobljenik Muza, opsednut njima.
A tu su i umetnici.
Gi de Mopasan, francuski pesnik, pri kraju života je imao nastupe ludila. Petar Kočić, naš pisac, tokom života je mnogo patio. Završio je u duševnoj bolnici gde je i preminuo. Žan Žak Ruso je takođe imao nesrećan život. Nesrećno detinjstvo, zatim raznorazni poslovi u mladosti. Iscrpljen, napisao je dela koja su razbesnela vlast, te je osuđen na smrt. Bežeći, oboleo je od manije gonjenja, a možda i od šizofrenije. Najslavniji duševni bolesnik svakako je Vinsent Van Gog koji je odsekao sopstveno uvo. Edvard Munk je pretrpeo je nervni slom koji je verno prikazao slikom Krik.
Profesor Vladeta Jerotić u svojoj knjizi „Bolest i stvaranje“ kaže: „Jedna ista bolest od jednog čoveka pravi hroničnog i teškog duševnog bolesnika, a drugom pomaže da bude Dostojevski.“
Poznato je da je i Dostojevski svoju genijalnost delio sa ozbiljnom bolešću. A tu je i Čarls Dikens. Vodio je buran život, varao je ženu sa mladim devojkama, uživao u cigaretama i ponižavao svoju porodicu. U javnosti je predstavljan u mnogo lepšem svetlu. U 58. godini je doživeo moždani udar i preminuo. A smatran je za najboljeg pisca svog vremena. Najgenijalniji um sa naših prostora svakako je Nikola Tesla. Ali, dok raspravljamo gde je rođen, mi zaboravljamo na avangardu njegovog uma. Da njega nije bilo, ne bi sada ni Zakerberg postao to što jeste. A opet, i Tesla je izgubio sebe u elektricitetu, smatrajući spavanje potpuno nebitnim.
Šta onda nama preostaje? Da se radujemo svom nenapaćenom umu koji živi zarad posla koji će biti dobro plaćen, ili da plačemo nad saznanjem da nećemo promeniti svet jer nismo dovoljno genijalni da budemo ludaci ispred svog vremena?
