Gle čuda, Amerikanci su „rimejkovali” azijski horor hit; to se nikad ranije nije dogodilo! Zapadnjačku verziju tajlandskog megahita „13: igra smrti” (13: The Game of Death) na svoj način je 2014. godine obradio reditelj Danijel Stam i nazvao je „13 grehova” (13 Sins). Mislim da je već suvišno govoriti da je original 328 puta bolji. No, krenimo redom...
Priča prati Eliota Brindla, zaposlenog u firmi čiji je zaštitni znak prvobitni kapitalizam, a koji je u nemalim finansijskim problemima. Pored činjenice da mu devojka čeka bebu, da mora da plaća svom intelektualno hendikepiranom bratu dvadesetčetvoročasovnu negu koju zdravstveno osiguranje ne pokriva i da, povrh svega toga, ima obevazu prema svom ocu koji je, blago rečeno, težak čovek, a biva izbačen iz stana, nesrećni Eliot dobija otkaz, a očekivanja koja od njega imaju njegovi najbliži ne jenjavaju. U trenutku očaja dobija misteriozni telefonski poziv, a glas sa druge strane mu predlaže da „igra igru”. Ona se sastoji iz trinaest nivoa, a svaki od njih je izazovniji od prethodnog. Primera radi, prvo mu se traži da ubije muvu, za šta će, naravno, biti finanskijski nagrađen, zatim da je pojede, a nagrada je još veća, i tako dalje, s tim da kako „igra” napreduje zadaci postaju, malo je reći morbidni. Nemajući kud, Eliot pristaje, a kad shvati da odustajanja nema, već je prekasno.
Danijel Stam je umnogome „prepisao” originalno ostvarenje, sa nekoliko zaokreta, čisto da može da kaže da je film „13 grehova” samo motivisan „Igrom smrti”, i da bi slagao sebe kako je ostavio nekakav autorski pečat. To se jeste desilo, ali samo u negativnom smislu, počev od selekcije glumaca pa nadalje. Lik Eliota Brindla tumači Mark Veber koji je totalno „milankalenićoliki”, tj. podseća na Milana Kalinića, što dovoljno govori. Sledeći propust na planu odabira osoba koje će glumiti glavne likove predstavlja uloga Eliotovog hendikepiranog brata Majkla. Inače, generalno je problem što se za uloge zaostalih osoba ne uzimaju zaista takvi ljudi. Original je ipak original, i niko neće moći realnije da dočara čoveka sa tim problemom od onoga koji ga zaista ima. Evo, na primer, mogli su da angažuju Nešu Stefanovića, on ionako nema šta da radi.
Humor koji smo viđali u „Igri smrti” krajnje je nevešto prenet u američku varijantu, tako da bi zaista bilo bolje da to nije ni rađeno. Takođe, u tajlandskom ostvarenju su zadaci koji su stavljeni pred glavnog junaka daleko teži i na eksplicitniji način dočarani gledaocu, za razliku od zapadnjačke obrade gde je sve to kud i kamo mekše.
Stiče se utisak da je jedan od retkih koji je na svoj način ozbiljno shvatio angažman na ovom delu Ron Perlman (tumači lik detektiva Čilkouta) koji nije želeo da gleda original kako on ni na koj način ne bi uticao na njegovu glumu. Koliko to ima smisla nisam siguran, ali ako je hteo da uđe u realizaciju projekta bez ikakvih predrasuda – u redu, a ako je samo imao nameru da se pravi pametan onda nije uspeo u tome.
Pošto pozitivnih momenata u filmu nema mnogo, a ovi redovi ipak moraju da budu kako-tako popunjeni, navešćemo još jedan. Reč je o demistifikaciji ubistva Džona F. Kenedija. Pa naravno, to je bio deo „igre”.
Elem, ovo je vrlo loša obrada dobre ideje, i sreća je što Amerikanci nikada ranije nisu rimejkovali filmove koji dolaze van engleskog govornog područja, a još veću radost donosi činjenica da oni to više nikada neće raditi. Gistro...
