Proteklih mesec dana bivši ukućanin „Velikog brata” Karlo Zagorac je napravio pometnju na javnoj sceni, svojim klipovima na Jutjubu. Narod željan senzacije, pomahnitalo je kliktao na njih, u nadi da će otkriti šta se to krilo iza kamere, za vreme snimanja rijalitija. I otkrili su. Onoliko koliko je Karlo želeo da im kaže, u prvih nekoliko epizoda. A onda, dolazi preokret. Karlo svoj vlog iskorišćava da podeli sa narodom ono što se u njemu kuvalo godinama. Čega je većina ljudi svesna, ali ih, uglavnom, mrzi da pričaju o tome. Barem javno.
U sedmoj epizodi pod nazivom „Trojanski konj” dotiče se priče o javnoj sceni, današnjim idolima i kvazizanimanjima. Pouku će izvući svako ko otvori link koji smo sa vama podelili. Postavili smo Karlu tri pitanja, tek da se osiguramo da li smo shvatili „gradivo”, jer svaki video-snimak govori sam za sebe. A da li je Zagorac novi Mesija, ili se nakon te epizode vratio samo ulozi bivšeg učesnika rijalitija, saznaćete ako nastavite da ga pratite. Trenutno je u etru petnaesta epizoda, i preti da od „Ispovesti bivšeg učesnika” pređe u „Šou Karla Zagorca”.
Kakve su reakcije ljudi na vlogove? Sigurno je da su mišljenja podeljena, ali da li si primetio da ima pomaka u širenju svesti kod njih na teme o kojima pričaš?
- „Reakcije ljudi su, naravno, podeljene; svaka epizoda je pomalo drugačija i unapred zapravo ne možeš da pretpostaviš ništa što sledi. Ovaj vlog je prvenstveno namenjen ljudima koji prate rijaliti. Po nekim saznanjima koja sam imao dok sam bio učesnik, svake nedelje sam imao oko 65.000 glasova. Uzmimo da je to realno trećina – 21.666, to je po malo đavolski broj fanova. Malo više od tog broja prati me po društvenim mrežama, i ne prestaju sa pitanjima o „Velikom Bratu” ni pet godina kasnije. Njima je namenjeno da jednom za svagda odgovorim na ta pitanja; smorili su me više. E, sada, naravno, ako neko pogleda deo iz neke epizode, i pritom ga iritiram, popijem i neki hejt, ali bez hejta nema uspešnog posla. Ljudi koji prate rijalitije, kao što je i moj vlog, osećaju da me poznaju, pa imaju sugestije, odobravanja, negodovanja, i to je zapravo sve ono što i očekujem. Svaki dan pročitam na desetine privatnih poruka sa zahvalnicom što čačkam po njihovm mozgu. Ako samo jednu osobu stvarno promenim – ja sam uspeo. A ovi što su pametni, neka čitaju između redova.”
Šta posle „Onaj Karlo”, kakvi su ti dalji planovi? Hoćeš li nastaviti da se obraćaš javnosti u sličnom maniru?
- „Moji planovi dolaze neplanirano, i ja izaberem pravi momenat za neki projekat koji čuči u prašini moje lobanje. Sada je pravi momenat za vlog, dalje – ne znam. U stvari, znam, ali ćutim kao kurva, jer je još rano. Obraćaću se kroz ovu formu dokle god to ima smisla. Tek sam počeo, a ti već o kraju. Nije lepo”, kaže Karlo kroz osmeh.
Koliko sam shvatila, nemaš ništa protiv rijalitija, nego apeluješ da oni koji učestvuju u njima svoj prostor u medijima iskoriste šireći prave vrednosti. Faktički, da izmanipulišu medije kako bi skrenuli pažnju na ono što nije zastupljeno u njima, a treba da bude. Ispravi me ako grešim...
- „Da, televizija je rijaliti i svi živimo u rijalitiju zvanom paklena Srbija, pitanje je koliko nas taj najgledaniji rijaliti iskorišćava. Realno, televizija nam maže oči, sakriva pravo stanje stvari, postavlja nove glupave standarde, pravi instant idole na koje se tinejdžeri lože. Na primer, oni su izmislili posao „starleta”. Poenta je da tu zapravo ima jako mnogo praznog prostor za subkulturu, ali ljudi iz subkulture to ne kapiraju, jer im je ljigavo. Naravno da donekle i jeste, ali umetnici nisu svesni da i oni mogu da iskoriste taj glupavi rijaliti za promociju svog rada (kao što su to uradili Bad Copy, Thc la Familija ili Juice), podignu priču na viši nivo, i tako otmu svoj deo kolača. Ali zentaju, kao – „blam me je”. Zapravo nemaju dovoljno samopouzdanja kojeg jebeni šabani imaju za izvoz. Dokle god ti ne uradiš nešto za sebe, neće ni niko drugi. Prodaj se dobro, ali prodaj to što jesi ili želiš da budeš. Nemoj da posle svega sviraš narodnjake jer nema kinte. Ako si roker, budi roker i dalje, ali budi šmeker, ne ljiga, i onda se nisi prodao nego si ih zajebao, kao što oni to tebi rade decenijama. Ovo je retroaktivno otimanje onog što je naše, pubike i javnog prostora, jer od andergraund pohvala nema ’leba. Okrećem priču na svoju vodenicu. Dosta sam vam otkrio, ’aj sada malo sami – nije teško, samo staviš prst na čelo i razmisliš.”
