Prestao sam da brojim dane. Ma koliko bolova donosio, pokret je jedino što me održava da se ne strmoglavim pri prelasku naredne jaruge. Marš je gotovo neprekidan, dan i noć se smenjuju bez ikakvog značenja i razlike. Iako smo izvojevali strahovitu pobedu, svi smo svesni da nas umnožena nedaća tek očekuju. On izgleda smireno i dostojanstveno, kao i uvek, praktično neometen teretom odluka, ili makar takav utisak odaje. Jedino se pejzaži smenjuju iza te nejasne figure na konju. Kako li čovek dopre do stanja potpunog spokojstva. I to baš sada, u trenucima oblikovanja predanja i budućnosti. Da li je on uopšte čovek?
Zapravo, u to nikada nisam imao prilike da se jasno uverim. Jednom, dok sam služio velikodušnom caru u Galiji, gde je bio prinuđen da brani posede svoga velikog oca, u jeku borbi sa tamošnjim plemenima, nošen bujicom krvavih tela na talasima hladnog metala, nađoh se, da ne lažem, na gotovo deset metara od veličanstvenog gospodina. Razume se, radilo se o nesvakidašnjoj časti koja me je zadesila. Vojnicima prizemnijeg statusa, kakav je moj, retko se pruža mogućnost da budu u neposrednoj blizini našeg predvodnika, pa čak i u boju. Sa te blizine, mogao sam da primetim obrise glatkog ali odlučnog lica, izražene punačke obraze i oči koje su reflektovale popodnevno sunce. Svakim zamahom obarao je dvojicu ili trojicu protivnika. Posle par takvih udaraca, po reputaciji neustrašivi varvari, nisu ni pokušavali da nanovo napadnu gospodara, već držahu odstojanje, izbegavaći direktan sukob sa njim. Iskreno, sasvim sam razumeo takav potez. Iako poznat po svojoj prijemčivosti, car je i svojim vojnicima izgledao kao nejasna i neprikosnovena prilika, nesposobna za grešku i neuspeh. Teško je objasniti to osećanje, neprekidno vaganje između divljenja i straha. Stoga i ne čudi oklevanje pobunjenih plemena, nakon dokazane nadmoćnosti. Kako udariti na takvu viziju, oličenje antičkih junaka, i ostati živ? Bilo je nemoguće.
Dan odluke se bližio. Prah ili pobeda, treći izlaz nije postojao. Nalazili smo se nedaleko od slavnog, neverovatnog i očaravajućeg Rima! Nikada nisam ni pomišljao da ću jurišati na jedan od gradova carstva, a kamoli na giganta među njima! Zar je moguće da stojimo nasuprot nekadašnjoj braći, saborcima i drugovima? Oklevaju li i oni, ili se spremaju da nam bezobzirno oduzmu dah? Zarad čega? Nalazim utehu u mislima da naša krv neće biti prolivena zbog moći i preimućstva, već mira. Možda je glupo verovati u sukob koji će okončati sve sukobe, ali je pogubnije izgubiti svaku nadu.
Prolazili smo kroz neobrađena polja, prošpartana korovom i travom, kada primetih da kolona postepeno usporava, zatim i zastaje. Na čelu se nalazio On. Pogleda uprtog u nebo, nepomično posmatrajući prilike plavetnila. Uskoro, svi smo prisustvovali nezapamćenom prizoru. Iznad sunca ugledasmo plamteći krst sa natpisom koji većina vojnika nije razumela ili nije znala da pročita. Nismo zapravo ni bili svesni šta se dogodilo. Narednog dana naloženo nam je da na svoje štitove urežemo znakove viđene na nebu. U pitanju je bio Hristov monogram.
Prethodne večeri, načuo sam priče koje su prenosili brbljivi čuvari pisarevog šatora. Sudeći po tim glasinama, cara je te noći posetio sam Hrist poručujući mu da krene u boj noseći njegov znak. Ova poseta i nebeska znamenja bili su odgovor na njegove molitve. Pomoć nam je svakako bila potrebna, s obzirom da su Maksencijeve trupe bile brojnije. Uostalom, kao i njegov otac, prečasni gospodin Konstancije, gospodar je blagonaklono gledao na pripadnike hrišćanske zajednice. Pre 10 godina, za vreme bezobriznih progona, njih dvojica su nevoljno i nedosledno izvršavali naređenja iz navedenih razloga. Sada, kao stasali vladar, nalazi se u prilici da sam ispravi nepravde i omogući svim žiteljima jednaka prava.
Pošto urezasmo i nactasmo znakove, car okupi hrišćanske sveštenike koji ga podrobnije uputiše u Hristovu veru. Nije nameravao da ignoriše znamenja i vizije i odluči da se u potpunosti preda vođstvu boga koji mu se ukazao. Preostao je još samo jedan napor. Nakon današnjeg dana, sve će biti gotovo, na jedan ili drugi način. S druge strane, saznanje da Hrist bdi nad nama, i da smo oruće u njegovim smelim rukama, uli novu snagu pred poslednji marš.
Sam sukob ne bih želeo iscrpnije da opisujem. Pomislili bi da se vojnik nakon mnogobrojnih okršaja, bez emocija i bola suočava sa patnjom i smrću, potocima krvi i blata. Međutim, sva stradanja su lišena uzvišenosti. Ono što preostaje je ideja. Borba je opravdana ako je ideja dovoljno plemenita, to je jedini izgovor koji imamo. Tibar je odneo veliki broj života, kao i oštrice naših mačeva, uključujući i poraženog Maksencija. Po ulasku u grad, pozdravljeni smo kao oslobodioci i dobročinitelji. Videvši povorke razdraganih ljudi, činilo se da su naši potezi ipak bili opravdani i da će mir i jedinstvo biti mogući.
Događaji koji su usledili idu u prilog toj misli. Pobedonosni vladar je u Italiji obnarodovao edikt o toleranciji gospodara Galerija, i hrišćanskim crkvama je vraćena oduzeta imovina. Stanovnici su jednosložno i sa radošću prihvatili ovakvu odluku, bilo da su hrišćani ili pagani. Vreme surovih progona se bližilo kraju. Što se tiče mojih prilika, pošto sam časno otpušten iz vojne službe, povukao sam se na imanje u Gornjoj Meziji, kako bih uživao u preostalim danima u krugu porodice. Posvetio sam se zapostavljenim strastima prema čitanju i pisanju. Naredne godine, načuo sam da je velikodušni car Konstantin doneo odluku kojom je ozvaničio slobodu veroispovesti na teritoriji čitavog carstva. Hrišćanstvo je izvojevalo veliku pobedu, milošću našeg vladara. I ne samo Hrišćanska zajednica, već i ljudskost, razumevanje i dobročinstvo. Napori su konačno doneli željeni uspeh.
Nakon izvesnog vremena, dobio sam zapečaćeno pismo. Od mene je zatraženo da opišem okolnosti koje su dovele do sadašnjeg blagostanja, služeći se svojim iskustvom i literarnim veštinama, na zahtev samog gospodara. Bez pogovora, prihvatio sam ponudu i počeo sa pisanjem dela, kako bih sačuvao od zaborava, podučio i inspirisao buduće naraštaje primerom Velikog Konstantina. Redovi koje trenutno čitate plodovi su moga rada.
