Do sada poslednji u nizu šest neuspelih akcijskih filmova – „Paklene ulice 6” ostavljaju publiku razočaranu u sedmu umetnost dvadeset i prvog veka. Moj subjektivni i esejistički stav je da nijedna produkcijska kuća nije gluplje potrošila novac još od „Kleopatre” iz 1963. godine, koja je i sama oaza filmskih grešaka u sveopšte prihvaćenom filmu.
Film krasi zaplet bez zapleta, šale scenariste koji misli da je humorističan i niz klišeja od uvodne pa sve do odjavne špice – bogataš na privatnom avionu koji uživa u šampanjcu sa tri djevojke, crnac koji iz bankomata pušta novac da leti na ljude koji histerično vrište od radosti, bivši policajac za kojim je raspisana poternica koji je odjednom pronašao moral i čast i skrasio se sa ženom i detetom, et cetera.
Činjenica da je u produkciji sledeći nastavak ove šarade pucnjave i jurnjave bez razloga me rastužuje koliko i ljuti. Toliko talentovanih ljudi radi u kafićima dok grupa primitivnih divova imitira da puca iz pištolja i prima milione za svoj trud. Vin Dizel se verovatno ne može spustiti niže od tačke na kojoj se nalazi u pogledu kvaliteta. Otkud „Paklenim ulicama” ovolika svetska popularnost je pitanje koje me mori danima i noćima. Jedina stvar koju film zaslužuje jeste sudski poziv upućen plagijatoru kompozitoru, gospodinu Lukasu Vidalu.
Osim što publika može da uživa u razbijenim staklima i slupanim automobilima, film obiluje krvlju i nadljudskim sposobnostima, od kojih su neke: preživljavanje avionske eksplozije u kojoj su izginuli svi „zli ljudi” i nevini koji su bili nebitni za priču (naravno, eksploziju nije preživeo niko osim glavnog junaka Dizela; u tom trenutku sam besno napustio salu mašući rukama i galameći, na sveopšti smeh), te sposobnost da glavni junak pod uticajem drugog Njutnovog zakona poleti i u vazduhu spasi svoju ljubav koja je zalutala na strani negativaca ali ipak poslije pronašla ljubav prema glavnom junaku i opet postala dobra devojka.
Pouka filma bi zasigurno bila: „U Britaniji nedužni ginu, a zakona nema.”
