Vrt uživanja, delo holandskog umetnika Boša, nastalo je početkom 16. veka. Danas se čuva u muzeju Prado u Madridu. Slika se može sagledavati kao didaktičko upozorenje na opasnosti koje vrebaju od strane životnog iskušenja.
Triptih, kao veoma karakteristična forma za ovaj period umetnosti, ima tu mogućnost da pred posmatrača iznese vrlo složen narativ. Svojim svojstvenim oblikom, panelima koji se otvaraju i zatvaraju, on kao nosilac jedne priče treba da zaintrigira. Dok se stoji pred zatvorenim krilima Vrta uživanja i posmatra stvaranje sveta, razdvajanje kopnenih i vodenih površina, i gleda u zemlju još uvek neokaljanu grehom, ne zna se šta dalje sledi. Ali kada se zakorači u srž dela i nađe pred internim kompozicijama, doživljava se iznenađenje. Pred ovim prikazima gomile nagih ljudskih tela, nelogičnih dimenzija plodova, iracionalnih vrsta životinja, smatram da niko ne može ostati ravnodušan, ni čovek današnjice, ni čovek onog vremena. Upravo taj jak osećaj zapanjenosti može da nas probudi da se suočimo sa načinom na koji provodimo zemaljski život. Boš čovečanstvu predočava njegove greške i posledice koje će im slediti ukoliko se ne osveste i ne vrate na pravi put. On to čini kroz jednu složenu moralnu alegoriju koja govori o prestanku Božije milosti i čovekovom padu.
U Vrtu uživanja sreće se tema koja je vrlo zastupljena u umetnikovom stvaralaštvu, a to je iskušenje. U toj prelepoj bašti postoji opasnost na svakom koraku koja vreba ljudsko telo, a porobljavajući njega, ona zauvek okiva čovekovu dušu lancima prokletstva. Zabranjeno voće i zemaljsko senzualno uživanje prikazano je kroz predstave sočnih bobičastih plodova i prikaze nagih žena koje su najpoželjnija poslastica neobuzdanog nagona. Umetnik predočava prolaznost zemaljskog uživanja. On upozorava da sladak ukus voćnih sokova brzo isčezava, a zadovoljeni telesni nagoni nanovo se javljaju i postaju sve halapljiviji. To vodi iz greha u greh, u jedan neprekidan niz pogrešnih izbora.
Centralni panel ilustruje zemlju bez morala. U bašti uživanja ne postoje prave vrednosti koje će usmeriti ljudski rod na put vrline. Boš upozorava razvratno čovečanstvo na posledice koje će uslediti ukoliko nastavi da živi van moralnih zakona, i van okrilja Božanske milosti. Tako će carstvo blaženih, do kojeg treba da se uzdigne, ostati nedostupno. Boš kroz alegorični prikaz bludnih muškaraca i žena kritikuje čovekovu potrebu za predavanjem telesnim impulsima, ljubavi prema hrani i piću, a iznad svega seksualnom razvratu. Vrt uživanja jeste i didaktičko upozorenje, i pretnja iskazana pojedincu koji je svoj moralni i duhovni integritet ugrozio sopstvenim nagonima ukorenjenim u senzualnosti, koja je pobuđena iskušenjima zemaljskog sveta.
Umetnik je slikao period u kojem je živeo, period koji se u njegovom stvaralaštvu reflektuje kao ogledalo. Za prosečnog stanovnika Evropa, krajem 15. i početkom 16. veka, nije bila radosno i utopijsko mesto za život. Crna smrt koja je desetkovala stanovništvo u 14. veku, sada je ponovo u slabijim naletima iskazivala svoju moć, a nova bolest sifilis buknula je u iznenadnoj i snažnoj epidemiji. Ljudi su smatrali da je zaraza siguran znak Božijeg gneva. Veruje se da je srednjevekovni um pod uticajm verskog misticizma i duhovnog sujeverja bio okrenut ka konstantnom razmišljanju o kraju sveta; 1500. godina dočekivala se sa strahom od početka apokalipse. Smrt je bila sveprisutna. Ona je stizala sve, bez obzira na pol, godine, društveni sloj.
Čovek sam, prepušten grehu, morao je snagom sopstvene volje da se izbori, odupre, i ostane čvrst i umeren u svojim izborima. Nije smeo da poklekne pred strašnim preprekama koje su presecale njegov ovozemaljski život, i koje su ga vodile samouništenju i večnom prokletstvu. Umetnik greh pripisuje svim ljudima, nezavisno od pola ili društvenog sloja kojem pripadaju. U njegovoj viziji, čovečanstvo povezuju osećanja koja su daleko od plemenitih, i samo se odbacivanjem takvih misli i postupaka može izaći na put spasenja. Članstvo u bratstvu strogih katoličkih nadzora dokaz je da je Boš bio jedan ozbiljan moralista svog vremena, sposoban da ošine druge. Triptih Vrt uživanja, kao izuzetno didaktički angažovano delo, imalo je tu snagu da posluži kao šamar osvešćenja Bošovim savremenicima.
Bašta ljubavi i greha
Kroz sliku nagih muških i ženskih tela u različitim položajima i akcijama, Boš prikazuje pohotu i nezasitost koje su iskvarile ljudski rod. Čini se da seks je kao tabu tema oduvek intrigirao čoveka, naročito čoveka srednjeg veka, jer se smatra da je ova aktivnost bila kontrolisana pravilima hrišćanske vere, koja su omogućavala akterima ovog čina da ne zapadnu u razvrat i blud.
Crkva je poimala ljudsko telo kao materiju nečistu i lošu. Otelovljeni Božiji Sin dao je telesnosti notu pročišćenja, on je svoje telo podvrgao patnji i bolu kako bi iskupio čovečanstvo. Kako je hrišćanska vera učila, pohotni ljudi, nepromišljeni i prepušteni strastima, svojim telom omalovažavaju Božije delo. Ono se doživljava kao zatvor njihove duše koja je porobljena telesnim uživanjima i kao takva ne može da dostigne nevinost i čistotu kroz koje bi se približila Stvoritelju.
Smatralo se da zaprljanost tela dostiže svoj vrhunac u seksulanim aktivnostima. Mizogeni pogled na seks bio je izrazito zastupljen. Prvi greh poimao se kao posledica pre svega pramajke Eve. Zavodljiva Eva u Bošovom Raju rasplamsava klicu požude koja se otkriva u pogledu Adama. I pre Pada, i Izgona iz Raja greh se naslućuje. Praroditeljski greh, greh intelektualne oholosti i intelektualnog izazova Bogu, srednjevekovno hrišćanstvo pretvorilo je u seksualni greh. U Postanju sagrešenje Adama i Eve opisuje se kao duhovni greh, Prvi ljudi želeli su da saznaju šta se krije iza Božije zapovesti i zabrane, njihova neposlušnost prevladala je upozorenje dato od strane Boga. Postepeno, ovo sagrešenje počinje da se poistovećuje sa seksualnim činom. Sveti Avgustin povezao je praroditeljski greh sa seksualnošću posredstvom požude. Požuda je okidač, ona se oseća u Adamovim očima i preko njega se prenosi i ukorenjuje u srca njegovih potomaka. Čovečanstvo je začeto u grehu i njegova nemogućnost da se odupre požudi, kao i slabost prema telesnim strastima, vodi ga u sunovrat.
Boš u centralnom panelu ilustruje takvo čovečanstvo, srećno i bezbrižno, zaslepljeno iskušenjima koja vrbaju oko njih. Naslednici Adama i Eve ne kontrolišu svoje nagone i u potpunosti uživaju u tom raskošnom, bogatom predelu. Oko njih je obilje, voćni sokovi primamljivo ih izazivaju. Jedni se hrane plodovima, dok ih drugi nose na glavi ili ih imaju čak umesto glave. To nam ukazuje na količinu strasti koja je ophrvala dotične ljudske individue. Neki se nalaze u samoj utrobi plodova i potpuno se prepuštaju njihovim sladostrastima. Jagode i ostale voćke metafore su seksualnih nagona, i u posesivnom obožavanju voća, muškarci i žene otkrivaju svoju seksualnu uzbuđenost. Ali ove sočne poslastice, simboli iskušenja, samo su stvari koje izazivaju ništa drugo do momentalno zadovoljstvo, kratkotrajni užitak koji brzo prolazi. Sitost telesnih nagona brzo jenjava, i njihov apetit postaje sve veći. Zadovoljni i prepušteni uživanju, muškarci i žene ne uviđaju da su zapali u neprekidan krug grešnih misli i postupaka.
U Vrtu uživanja, bašti ljubavi, nije sve tako idilično kao što se na prvi pogled čini. Naizgled veseli ljudi skupo će platiti svoju zaslepljenost. Oni postaju predmeti mučenja nad kojima se demoni pakla iživljavaju. Svako na svojim plećima nosi zasluženu kaznu koja ironično oponaša prirodu njihovih grehova.
Staza puti i telesnosti, doživljava se kao siguran put ka propadanju, truleži i večnom prokletstvu. Ljudi su, s jedne strane, bili razapeti izmeću težnje ka spasenju i nagona koji su ih vodili u utrobu Pakla. Čini se da se u društvu toga vremena ustalila opšta osuda seksualnosti. Crkva je propovedala stroga pravila njenog ostvarivanja, i pozivala vernike na uzdržavanje i devičanstvo. Ona je želela da prinudno nametne vrlinu, činilo se da je moralni poredak neophodan za pročišćenje izopačenih u veri.
Boš ne predstavlja eksplicitno i direktno seksualni čin, na pojedinim mestima aludira na njega. Nameće se mišljenje da tolika količina nagih figura i sloboda nagosti prikazana na centralnom panelu, verovatno nisu ostavljali ravnodušnim ljude toga vremena. Taj efekat upravo je imao za cilj prenošenje moralne pouke svima onima koji bi se suočili sa njegovim sadržajem.
Poslovice kao didaktičke pouke
Vekovima unazad poslovice se sagledavaju kao sredstva za podučavanje moralnih vrednosti. One sadrže mudrost i erudiciju, pa stoga predstavljaju veoma poučan izvor znanja o ljudskoj prirodi i svetu. Formulisane su kroz jezgrovit, formalan jezik, lako su pamtljive i efikasno se koriste u usmenoj ili pisanoj komunikaciji. Često se upotrebljavaju pri religioznim propovedima, političkim govorima, u poeziji, prozi, kako bi intenzivirale efekat njihovog sadržaja. Izreke ostavljaju intenzivan utisak na čitaoca ili slušaoca, ali i na posmatrača, kada funkcionišu kao vizuelne pouke skrivene u okviru kompozicija umetničkih dela. Postoji duga tradicija ikonografskih interpretacija poslovica, i u ovom periodu one su najčešće ilustrovane na drvorezima, iluminiranim knjigama, tapiserijama, slikama.
Boš je verovatnobio svestan da vizuelizacija izreka inkorporiranih u sliku može pojačati moralni karakter njene poruke. On je u svom stvaralaštvu često koristio narodne popularne pesme, izreke, metafore koje je stavljao u službu umetnosti. Folklorni karakter poslovica i jezik nižih klasa davali su osećaj nepoznatosti i zagonetosti, koji je odgovarao karakteru Bošovih slika. Vrt uživanja, pored drugih dela ovog slikara, kao što su Kola sena, Iskušenje svetog Antonija koja obiluju poslovičnim ilustracijama, takođe sadrži nekoliko izreka smeštenih u raskošan predeo požude. Par ljubavnika, koji se međusobno miluju i zadovoljavaju svoje telesne nagone, nalazi se u providnom mehuru koji pluta jezerom na vrhu čudnovate voćke. Ova scena odnosi se na izreku Sreća je krhka i lomi se kao staklo. Boš na ovaj način upozorava posmatrača da zemaljska zadovoljstva brzo jenjavaju, pucaju i raspršuju se. Nameće gledaocu pitanje o tome da li je sve to bitno, da li je vredno odreći se večnog blaženstva zarad prolaznih momenata prividne sreće.
Još jedna često upotrebljavana poslovica upotpunjuje poruku ovog slikarevog dela. Velika riba jede malu ribu, izreka je koja se može prepoznati u predstavi konjanika koji jašu oko bazena ispunjenog zavodljivim ženama. U kontekstu celog triptiha, scena predstavlja malu ribu kao simbol grešnika koji hita ka zemaljskim zadovoljstvima, i kreće se pravo ka utrobi pakla gde ga čeka đavo oličen u kitu.
Umetnik se koristio ovakvim metaforičkim sadržajem kako bi preneo složena značenja, i kako bi priču triptiha dodatno upotpunio elementima koji dopunjuju moralni karakter dela. Pošto slika govori više od hiljadu reči, ovakvi detalji mogli su samo da pojačaju efekat koji maštovita kompozicija Vrta uživanja već ostavlja na posmatrača. Mudar čovek govori u zagonetkama, stoga Boš svoju ideju o ljudskoj taštini i nemoralu, kao i kaznama koje im selde, iskazuje kroz fantazmagoričnu viziju prepunu simbola i skrivenih značenja.
Literatura:
Gof le Ž, Srednjevekovno imaginarno:ogledi, Novi sad, 1999.
Kenigsberger H, Mouz Dž, Bouler Dž, Evropa u šesnaestom veku, Beograd, 2002.
Ruso delo V, Boš, Beograd, 2012.
Wolfgang M, Proverbs:a handbook, London, 2004.
