Čitao sam skoro jedan članak u novinama. Ideja je da se stavi u prvi plan američka nedoslednost, prije svega moralna, a zatim i zakonska. Ukratko, navodi se njihovo nepridržavanje principa komandne odgovornosti, i traženje izuzeća sa svoje zločine. To je opštepoznata stvar, za iole upućene, ali je teško to dovoljno istaći, naročito u današnjem unipolarnom sistemu (zapadnih vrijednosti) koji je, srećom, na izdisaju. Ipak, istakao bih nešto drugo.
U odgovoru na jedno novinarsko pitanje, glasnogovornica Stejt deparmenta je na brifingu čak priznala da „ne zna” da li je Asad naredio napad 21. avgusta, ali da je „u svakom slučaju odgovoran”.
Posle ove rečenice u tekstu moja reakcija je bila: „Pa kakve budale!”. To je bilo naglas, dok sam išao putem i čitao novine. Sem moje, naizgled, socijalne neprilagođenosti, moglo bi se zaključiti i o nekim mojim stavovima po ovom pitanju. Razmišljao sam da li je moguće da je neko tako beslovesan, što bi rekao moj narod. Kako mogu takve gluposti da valjaju? Kako li je neko (ti neki ljudi što nam sudbu određuju) tako tupav da ovakve stvari može da kaže? To - pripisivanje odgovornosti nekome ko je samo mogao predvideti posledice svojih akcija - je na Hajderovom trećem nivou odgovornosti (iako, da budemo precizni, ispaljivanje smrtonosnog sarina nije ni blizu nadležnosti predsednika) od njih 5. Peti nivo je najviši. Pijaže bi rekao da je to objektivno shvaćena odgovornost, gdje nema uticaja namjera, mogućnost i okolnosti na shvatanje odgovornosti, već se ona skoro neselektivno pripisuje akteru. To bi bilo otprilike kao kada bi neko ostavio automobil nezaključan, i onda ga neko ukrao i njime ubio čovjeka, a gazda automobila jednako odgovarao kao i neko ko ga je vozio u trenutku zločina. Mogao je predvidjeti da će ga neko ukrati i ubiti čovjeka jednako lako kao što predsjednik u toku građanskog rata može da kontroliše sve svoje vojnike.
Međutim, posle mog početnog i kratkog iščuđavanja, zapitao sam se, nisam li ja budala kad ovako mislim? Ovom pitanju je neposredno sledila asocijacija na odlomak knjige moga profesora, pomenutog u mom prethodnom tekstu. Čovjek se zove Jovan Mirić, a knjiga Svlačenje visine. Poglavlje, ili priča iz knjige se zove Pristigli u carstvo nebesko. Da maksimalno skratim; radi se o poverljivom izveštaju ministru odbrane iz 1939. godine i autorovom osvrtu na isti. Navodi se da Hrvatska seljačka stranka „skroz i skroz nepromišljeno” učestvuje u propagandnom ratu protiv tadašnje vojske, i da su posledica toga napadi na vojnike, oficire i patrole.
Može se možda primijetiti snažna ozlojeđenost kod osobe koja je pisala izvještaj, kao i kod mene, a ja dodajem, i isti stepen naivnosti. Autor smatra da je to zaključivanje suprotno činjeničnom stanju. Povođenje za normama, a ne činjenicama. Jer činjenice govore da je, i jedno, i drugo ciljem usmerena i dugoročna strategija, koja se dosledno sprovodi. Dakle, ja, kao i taj neki čiko, do sada, tuđu promišljenost i zlu namjeru shvatam kao naivnost i budalaštinu. Smatram ljude toliko naivnim, da ne vidim svoju naivnost. Izjave, koje se kose sa mojim shvatanjem normalne situacije (koja je očigledno bliska idealnoj, barem u ovoj prilici) vidim kao ludost i nerazboritost, kao i taj neki oficir koji je sastavljao dojavu. Ujedinjeni smo, kao dva noja koji su zabili glavu u istu rupu u pesku. Valjda je svima jasno da zanemarivanje stvarnosti nikoga nije dovelo na neko fino mjesto. Vidjeli smo šta su naslednici legata Hrvatske seljačke stranke uradili sa Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, i da je Sirijce zamalo pogodila ista nepogoda kao i nas 1999. godine. Ali je upravo hemijsko oružje bilo jedan od faktora odvraćanja te nepogode!
Čini mi se da stvari treba nazivati pravim imenom. Neka se ne sablažnjavaju semantičari, socijalni konstruktivisti i kojekakvi liberali; zločinci su zločinci, moralni otpad je moralni otpad, čak i kada ne želimo to da priznamo ili da ga vidimo, a izdajnici će biti to, kakvim god imenom ih mi nazivali. Bez obzira što nas bombarduju raznoraznim „novim” otkrićima istorije (Prvi svjetski rat na primjer) ili „slobodarskim” idejama ljudskosti i humanizma, zar treba da slušamo te, kojima su neki ljudi jednakiji od drugih („zabranjeno za Srbe, Jevreje, cigane i pse” - natpis na tramvajima u NDH), i neke nacije posebnije od drugih? Zašto bi oni bili ti koji treba nečemu da nas nauče?
Kad stvari nazivamo pravim imenom, to su nam te stvari jasnije, i to je poznat povratni uticaj jezika na mišljenje, koji je mnogo izučavan u lingvistici. A valjda je cilj da ispravno mislimo, ili da to naše mišljenje nije u koliziji sa realnošću...