Međunarodni olimpijski komitet (MOK): Kosovo i Srbija – politika ili sport

Submitted by Aleksandar Mili... on 18/12/2014 - 15:27

odbojkaši

Danima slušam o prijemu Kosova u Međunarodni olimpijski komitet (MOK). Najjači utisak na mene ostavila je reakcija domaće javnosti u vezi sa ovom odlukom, neosporno veoma burna i osuđujuća, ali neopravdana. Mogu da konstatujem da su se čak čule naznake da srpski sport treba da izađe iz „olimpijske priče”. Mnogi su u svojim izjavama jasno stavili do znanja da je ovo politička odluka, a da je MOK politička organizacija. Ne mogu da kažem, ima tu istine; nije tajna da MOK, baš kao i sve druge sportske organizacije, nije imun na raznorazne lobije i političke uticaje. Iako po olimpijskoj povelji ne bi trebalo da politika bude deo sporta, ona to jeste. Ovo je činjenica, svidelo se to nama ili ne. Naravno, svako govori ono što mu najviše odgovara, pa smo tako i mi u Srbiji glasno rekli „da je ovo slučaj bez presedana, da se nikad ranije nije dogodilo da zemlja koja nije član Ujedinjenih nacija bude primljena u Međunarodni olimpijski komitet.” Međutim, istina je potpuno drugačija.

Upravo ta istina, koju smo zaboravili, jeste da je MOK devedesetih godina prošlog veka bio apsolutni zaštitnik srpskog tj. jugoslovenskog sporta. Moramo da budemo pošteni prema nama samima, a zatim i prema ostatku sveta, i da se setimo šta se dešavalo tih mračnih devedesetih. Ratni vihor u bivšoj Jugoslaviji je besneo, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 30. maja 1992. godine usvojio rezoluciju 757 kojom su uvedene sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji. Ove sankcije su, kao što je svima poznato, obuhvatile i sport. U skladu sa novonastalom situacijom, sve zemlje su imale zadatak da spreče da sportisti SR Jugoslavije učestvuju u bilo kom takmičenju na njihovim teritorijama. Ovom rezolucijom je SR Jugoslavija praktično u svakom smislu ograđena bodljikavom žicom. Kao što znamo, prvi su posledice ove odluke osetili fudbaleri Jugoslavije koja je neposredno pred početak Evropskog prvenstva vraćena iz Švedske. Košarkaši Jugoslavije su sprečeni da učestvuju na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre. Uoči Olimpijskih igara u Barseloni, 1. juna 1992. godine, samo dan po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN, Vlada Španije je obavestila naš politički i sportski vrh da neće dozvoliti ulazak naših olimpijaca u Španiju.

Upravo u ovom trenutku, na scenu je stupio Međunarodni olimpijski komitet i tadašnji predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran. MOK tada nije okrenuo leđa Jugoslovenskom olimpijskom komitetu, već se oštro usprotivio izbacivanju naših sportista sa najveće sportske smotre. Zajedničkim delovanjem MOK-a i Olimpijskog komiteta Jugoslavije dobijena je važna bitka u političkoj areni. Našim predstavnicima u individualnim sportovima je dozvoljeno učešće u Barseloni pod olimpijskim obeležjima. I tu nije bio kraj.

Ujedinjene nacije nisu priznale Saveznu Republiku Jugoslaviju kao naslednika SFRJ, već kao potpuno novu državu čije će priznavanje zavisiti od kriterijuma opšteg međunarodnog prava. To je u praksi značilo da SR Jugoslavija nije član Ujedinjenih nacija. Tako je bilo punih 8 godina, da bi tek u novembru 2000. godine Jugoslavija dobila stolicu u UN. Zašto sam ovo napisao? Razlog je samo jedan – da bih pokazao ovdašnjoj javnosti da je MOK primenio isti kriterijum u slučaju Kosova, kao nekada u slučaju SR Jugoslavije. Kosovo nije član Ujedinjenjenih nacija. SR Jugoslavija nije bila član Ujedinjenih nacija i međunarodno priznata zemlja od 1992. do 2000. godine. Ipak, u tih 8 godina je Međunarodni olimpijski komitet svim silama podržavao jugoslovenski sport, a otišao je i korak dalje. Naime, MOK je pravno priznao SR Jugoslaviju kao zemlju naslednika svih medalja koje je bivša Jugoslavija osvojila u svojoj istoriji. Ni ovde nije bio kraj.

Međunarodni olimpijski komitet je po ukidanju sankcija Jugoslaviji, 23. septembra 1994. godine, izvršio snažan pritisak i uticaj na sve međunarodne sportske organizacije kako bi jugoslovenski sportisti što pre bili vraćeni na borilišta. Dakle, ovde nisu u pitanju bile samo Olimpijske igre, već evropska i svetska prvenstva. Tako su košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i ostali naši predstavnici u tom periodu osvojili pregršt medalja na kontinentalnim i svetskim šampionatima. A sve to u momentu kada SR Jugoslavija nije međunarodno priznata zemlja, niti ima stolicu u Ujedinjenim nacijama. Međunarodni olimpijski komitet je omogućio SR Jugoslaviji da na letnjim Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. i Sidneju 2000. godine, ali i na Zimskim igrama u Naganu 1998. godine, učestvuje sa svim obeležjima priznate države. Kao što svi znamo, vijorila se jugoslovenska zastava, intonirala himna „Hej Sloveni”. Apsolutno sve ovo se dešavalo u trenutku kada, opet podvlačim, nismo bili članovi Ujedinjenih nacija. Ako smo mi bili u situaciji u kojoj je danas Kosovo, da li imamo prava da osporavamo pravo na sport, kao što su pre 15–20 godina pokušali da urade nama? Naravno da nemamo. S tim u vezi, moramo da shvatimo da ne možemo da budemo licemerni i postavljamo stvari po dvostrukim aršinima, po principu – za nas važi, a za njih ne. Prema tome, rukovodeći se sopstvenim iskustvima, moramo da budemo realni i da priznamo da je Kosovo dobilo isto ono što i mi pre dvadesetak godina. Možda i manje. Politiku treba ostaviti tamo gde joj je mesto, i sporove oko teritorijalnog integriteta rešavati u političkim razgovorima. Interes sporta mora da bude iznad politike.

Za one koji možda imaju nedoumice, navešću da je SR Jugoslavija u trenutku kada nije bila član Ujedinjenih nacija učestvovala na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, Atlanti 1996 i Sidneju 2000. godine. Naši sportisti su osvojili 10 medalja (dve zlatne, tri srebrne i pet bronzanih). Da li bi one bile osvojene da je uslov za učešće na Olimpijskim igrama bio da SR Jugoslavija bude član Ujedinjenih nacija? Naravno, ne bi! Da li bi medalje na evropskim i svetskim prvenstvima bile osvojene da je primenjen navedeni kriterijum? Ne bi, jer, da MOK nije izvršio pritisak na međunarodne sportske organizacije, SR Jugoslavija sigurno ne bi bila primljena u punopravno članstvo svake od njih pojedinačno. Samim tim bi, recimo, naši košarkaši izostali sa EP 1995, 1997, 1999. i SP 1998. godine. Svi znamo da su na ova četiri takmičenja osvojene tri zlatne i jedna srebrna medalja. Do 2000. godine je osvojen veliki broj medalja na svim poljima, a ovom prilikom ću navesti samo uspehe sa najveće sportske smotre.

Na OI u Barseloni 1992. godine osvojene su tri medalje. Sve su završile u rukama naših strelaca. Srebrno odličje je osvojila Jasna Šekarić, dok su bronzane medalje uzeli Aranka Binder i Stevan Pletikosić.

Četiri godine kasnije, u Atlanti, SR Jugoslaviju je proslavila strelac Aleksandra Ivošev koja je osvojila zlatnu i bronzanu medalju. Košarkaše je u finalu porazio američki drim tim, dok su se odbojkaši ponosno popeli na treći stepenik, slaveći bronzano odličje.

Upravo su odbojkaši bili junaci Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine na kojima je osvojena zlatna medalja. Srebro je, kao i 8 godina ranije, završilo u rukama Jasne Šekarić, dok su bronzano odličje doneli vaterpolisti Jugoslavije.

Jasna Šekarić

Aleksandra Ivošev

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: