Glupost caruje, nepismenost klade valja!

Submitted by Aleksandar Mili... on 04/06/2015 - 15:38

Pismeni i nepismeni nisu isti. Pismeni danas obično rade kod nepismenih!

 Rade Šerbedžija

 

Da li ste ikada imali osećaj da vas ljudi ne razumeju? Da li imate utisak da ste deo pogrešnog vremena, da je sve onako kako ne bi trebalo da bude? Da li imate osećaj da smo deo društva i zemlje u kojima ne postoji sistem vrednosti?

Sada sam uveren da me jako mali broj ljudi razume, da sistem vrednosti ne postoji. Postavio sam sebi pitanje: „Šta učiniti?” Odgovor sam dobio gledajući jednu emisiju na televiziji sa nacionalnom frekvencom, koja na humorističko-tragičan način prikazuje našu stvarnost. Sada ću vam reći do kojih sam ličnih spoznaja došao. Nemam više dilemu; ja moram da se prilogodim većini tako što ću sebe potpuno transformisati. Shvatio sam da je najveći problem u meni. Zapravo, svestan sam da imam više problema. Jedan od glavnih je prosta činjenica da sam preobrazovan i da sam kao takav crna ovca ovog društva. Najbolje bi bilo da sam šupalj kao sir i da zaboravim sve što sam ikada naučio i pročitao. Svom snagom radim u tom pravcu i mogu reći da se polako bližim zacrtanom cilju.

Uzrok mog, s vremena na vreme depresivnog stanja jesu knjige koje sam u životu pročitao. One su uticale na razvoj centra za depresiju. Kad malo bolje razmislim, ovakvo moje stanje je očekivano. Ko će normalan ostati čitatajući „Zločin i kaznu” Dostojevskog ili Tolstojevu „Anu Karenjinu”? Ova dela vas samo mogu nagnati da, recimo, učinite zločin sekirom, ili da se zbog nesrećne ljubavi bacite pod voz. Bar nam sekira, a posebno vozova koji jure astronomskom brzinom, ne nedostaje. Ova dela nemojte čitati, samo vas opterećuju. Najbolje je da se bavite time ko je koga prevario, ko je ugradio silikone a ko ne, ko je izvršio promenu pola, ko je ofarbao kosu itd. To su pitanja od krucijalne važnosti, na koja ćete odgovor dobiti na prvom kiosku. Knjige spalite, samo zagorčavaju život.

Shvatio sam da sam mozak previše zamorio bespotrebnim informacijama koje mi u životu neće značiti. Sada moram da se ponašam kao ove Gugl generacije i postepeno brišem informacije iz mozga. Samo opterećujem sive ćelije, a sve ima na pretraživaču. Biti pismen je najveći mogući nedostatak koji sebi ne bismo smeli da dozvolimo. Za kompletno katastrofalnu situaciju oko pismenosti moramo se svi skupa zahvaliti Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću koji su protraćili živote sa najglupljim mogućim ciljem – promocijom pismenosti. Nepismenost je sadašnjost i budućnost ove zemlje. Očajan sam kada vidim da su mi ljudi poput Vuka, Dositeja, Milankovića, Andrića... bili uzori. Ne mogu vam opisati koliko je teško kada konačno progledate i shvatite u kakvoj ste zabludi bili. Više je nego jasno da se moram ugledati na fudbalere (klasičan primer nepismenosti) ili silikonske pevačice. Pa gde ćemo bolje? Nema mozga, sve od glave do pete veštačko, vrištanje u mikrofon, bukvar nije pročitan do kraja, osnovna škola nije završena. A lova do krova!

Uz obrazovanje i pismenost obavezno ide i kultura. Shvatio sam da sam bez ikakve potrebe mnogo vremena tokom života proveo u pozorišnim i bioskopskim dvoranama, ili na koncertima. Koliko bačenog vremena! Ustanove kulture pretvoriti u šoping molove, a mumiju iz Narodnog muzeja vratiti u Aleksandriju. Koji će nam ona đavo, samo plaši ljude. Kao buduća mesta kulturnih dešavanja odrediti splavove gde će presudni uticaj na oplemenjivanje ove nacije imati starlete koje će zanosnim pokazivanjem sisa i golih guzica dokazati meni, a i onom malom broju ljudi koji su kao ja, da smo svih ovih godina život vodili u potpuno pogrešnom smeru.

Više nemam dilemu da su meni usađene potpuno pogrešne vrednosti. Lično, moram da poradim na svojim manama kao što su skromnost, tolerancija, čast, poštenje, odgovornost, strpljenje. Konačno sam razumeo poentu života. Neophodno je i sasvim poželjno da budem neverovatno agresivan, bahat, bolesno ambiciozan, da lupam šamare svima – posebno ženama, da pijem litar rakije dnevno i da maltretiram svoje roditelje, a u budućnosti i porodicu koju ću oformiti. Nasilje u porodici je obavezno ukoliko želim da sve funkcioniše besprekorno. Tolerancije u porodici, a ni životu, uopšte ne sme da bude, jer tolerancija je izvor svih problema. Zato sam centar za agresiju u svom telu podigao na najviši mogući nivo. Sve raditi bez ikakve odgovornosti, jer mene je odgovornost zakopala. Najbolje je ne raditi ništa, jer se takav rad najviše ceni.

Nikad više neću pomisliti da „razmislim” o nečemu, posebno ne da razmišljam u kombinaciji sa argumentima i logikom. Kada razmišljam samo stvaram probleme. Često me jezik svrbi, ali to je očekivano jer mi receptori u mozgu govore šta da kažem. A to je potpuno pogrešno. Da bi jezik prestao da me svrbi, moram što redovnije da se ugrizem za njega, bar tri puta dnevno, na svakih osam sati. Mnogo je bolje da mi drugi govore šta da radim, a ja da kao zombi slušam i klimam glavom. Na taj način lišavam sebe briga i omogućavam sebi jedan lepši, bezbrižniji život.

Tokom svoje transformacije sam došao do još jednog važnog zaključka. Ceo život sam slušao, kao i svi oko mene, da je istorija učiteljica života. Odgovorno tvrdim da je to laž. Ovu činjenicu sam dokazao onog trenutka kada sam kompletno pamćenje i sećanje sveo na ovdašnji prosek od dva meseca (nikako pamtiti dalje od toga, narušava zdravlje). Mnogo sam pamtio, a sada ću se odmoriti od toga.

Znate li šta je to istina? Istina je kad lažete čim zinete, a pritom ne trepnete!

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: