Novi film Srđana Koljevića nam donosi priču o istrazi i suđenju koji su usledili nakon atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu. Ispričana u formi fleš-beka, kroz naraciju Rudolfa Cislera jugoslovenskim ratnim zarobljenicima iz drugog svetskog rata, među kojima se Cisler i sam našao, ova priča opisuje nepravdu i ugnjetavanje na suđenju grupi mladih ljudi, čiji je „zločin” bio isprovociran upravo neprilikama vremena koje su i omogućile takvo „fer“ suđenje. Rudolf Cisler je bio jedan od retkih koji su pokušali da pomognu optuženima i on je zaista pokušao da ih odbrani.
Oduvek sam smatrao da naša kinematografija ume da pravi dobre istorijske filmove, valjda zato što cenimo istoriju i imamo poseban odnos prema našoj baštini. Zbog toga sam se veoma radovao ovom filmu, a i zaista volim dobre sudske drame. Film svoje trajanje od 160 minuta opravdava, ali ne širinom, već svojom temeljnošću, uspostavljajući jedan lagan, ali ne i dosadan tempo koji se savršeno uklapa u romantičarsku atmosferu ovog filma. To što širina ne proteže trajanje ovog filma van manje-više konvencionalne dvosatne dužine trajanja, ne znači da širine u filmu nema; ovo je ipak priča o velikom istorijskom događaju i ljudima. Veliki broj dobro urađenih likova možda ne treba da čudi, s obzirom na veliku glumačku postavu i vreme utrošeno na njihovu karakterizaciju, ali opet je impresivan. Tu pre svega mislim na likove Rudolfa Cislera, Veljka Čubrilovića i Jovanke Čubrilović, čija drama čini kičmu ovog filma. Ne mogu da verujem da u tu grupu nisam stavio Lea Pfefera kog je tumačio jedan od mojih omiljenih glumaca – Nebojša Glogovac. Toliko se pomenuta trojka izdigla i mene lično veoma impresionirala. Posle odgledanog filma „Travelator”, imao sam želju da Nikolu Rakočevića vidim u malo konvencionalnijoj ulozi, i mogu sa sigurnošću da kažem da je on, uz Mladena Sovilja, naš najperspektivniji mladi glumac. Dečko glumi kao da ima filmografiju Bogdana Diklića iza sebe (ne izjednačavam ih, niti ih stavljam na isti nivo, samo opisujem sigurnost ovog mladog glumca pri izvođenju lika). Za Vuka Kostića ponekad zaboravim koliko je dobar glumac, ali posle ove uloge to se neće skoro desiti, pošto mu je ovo najbolja uloga u dosadašnjoj filmskoj karijeri, bar po mom skromnom mišljenju... Ono je bilo fenomenalno; nemam reči! Uz veliki broj likova i važnu istorijsku priču, ponekad se gubi fokus, i na momente deluje kao da se film bori sa težinom koju želi da izgura, ali se ovaj problem u potpunosti gubi u drugoj polovini. Takođe mi se čini da su mogle da se malo bolje zaokruže istorijske prilike i duh vremena u kom se radnja odvija, ali, sa druge strane, to i nije bio glavni fokus. Takođe mi se čini da filmu fali malo realizma. Ipak je ovo istorijski film. Ipak, jasno je da je reditelj svesno pokušao da izbegne takav ton i atmosferu. Nedovoljlan budžet se takođe može primetiti, ali ne u tehničkom izvođenju, već u ograničenim scenarijskim rešenjima.
Stogodišnjica početka velikog rata obeležena je veoma dobrim domaćim filmom koji je podsetio na važan događaj u našoj istoriji i na mlade momke koji su bili idealisti, patriote i žrtve lošeg vremena i zlih prilika, a želja im je bila da ne budu upamćeni kao zlikovci i da se zna da su samo želeli dobro.
Ocena: 8/10
