Pre dve godine svoj ponoćni zapis (pa sve svoje impresije pišem u to doba, dok su vreli utisci večernjeg događanja), sam napisao: „Desilo se nešto izuzetno.
Sedmog septembra 2017. godine, u Kući legata, u Knez Mihailovoj ulici, svojoj mašti na volju, a uz neosporno znanje i umeće, pustila je Maja Živanović….”
Iz te grupe slikara pod nazivom „Fantastičnih 6” (naravno da se njihovo zajedničko izlaganje nastavilo van Beograda) od 5. septembra, u narednih mesec dana, na istom mestu, publika može da uživa u radovima Zorana Velimanovića.
Ovako bi o Gospodinu Velimanović mogli da pišu novinari, nešto slično likovni kritičari,.. pa dozvolite onda piscu da dobije bar malu esejističku slobodu.
Zorana Velimanovića na prvom mestu doživljavam kao nekog ko je u proteklim životima morao biti musketar, naočit, pronicljiv, hrabar, a ako već nije sad, sledi mu u budućnosti neka bajkerska jurnjava, ili na vozilima, sa brzinama koje prevazilaze našu maštovitost. I da ne pišem više u tom pravcu, moje interesovanje i obim znanja, na te teme, je u drugom mnogo obimnijem radu.
Ovde je u pitanju slikar koji intrigira i plaši. Maštovitošću, smelošću, lucidnošću. Njegova fantastika je prepoznatljiva, jer je više nego precizno izgradio svoj metafizički pristup priči svoje mašte.
Preko slike nam samo daje trenutne isečke tog varljivog sveta, a u minijaturnim formama i u velikim kompozicijama nagoveštava ono šeto je bilo pre i što će se očigledno desiti posle vidljivog.
Lično doživljavam svet kao večiti Splav meduze, od onog Theodorea Gericaulta, do ovog sadašnjeg Google-ovskoga, na kome smo svi više, ili manje vremena, ali bez mogućnosti da se zauvek iskrcamo. Velimanović je na svom umetnički splav stavio sve strahove, iskonske i futurističke, svu nakaznost i bezobličnost, bilo da pliva, hoda, leti. Iracionalnost je kod njega u realnom svetu i sigurno zato je naziv izložbe „Slike nade i beznađa”. I baš u tom naslovu ne vidim nikakvu poetiku i metaforičnost, a sigurno se to i htelo.
Njegove su slike za čitanje i ko je spreman za to, mora pred njih da stane i da tu ostane mnogo duže nego što je planirao vremena za posetu izložbi.
Nisam verovao kada je za izložbu izneta činjenica da je to retrospektiva. Zar nije po godinama mlad za tako nešta, a opet stavljanje pred publiku radova iz dužeg vremenskog perioda je veoma obavezujuće, ne toliko za autora, koliko za organizatora. A to potpisuje Maja Živanović. Likovni kritičar za koju sam pre par godina prvi napisao da će veoma brzo postato jedno od najznačajnijih imena srpske likovne scene. Da li je već to uspela je nešto o čemu može da se diskutuje, ali činjenica da je otvaranju ove izložbe prisustvovalo više od 500 osoba, je činjenica o kojoj nema diskusije.
Sam taj podatak govori da se u Beogradu desilo nešto više nego izuzetno i što se u dugom period neće ponoviti kada su u pitanju samostalna izlaganja domaćih savremenih slikara, a o porukama i značaju radova Zorana Velimanovića govoriće se i pisati ne samo u narednih mesec dana dok izložba traje, već i mnogo duže.
Eto me već za koji dan u prostoru Kuće legata da nastavim čitanje priča o ribama sa nogama, ljudima sa pipcima, o ljubavi i otuđenju, o kaleidoskopskom šarenilu beznađa, jer autor nadu (pa u nazivu je ta reč), ostavlja posmatraču za utehu, kako on sam možda i nije u tim pričama koje su na platnu.
Naravno, već spomenuti, Splav meduze plovi dalje. Čućemo se, videćemo se.