Evo nas ponovo. Ovog puta želimo da vam predložimo film Funny Games. Najbolje je da vas upozorimo na početku: nije za one sa osetljivim stomakom, a nije ni za neke od onih koji nemaju osetljiv stomak (ja sam ga gledala sa prekidima, a pripadam drugoj grupi).
Film je 1997. godine režirao Mihael Haneke. Ovaj Austrijanac je Funny Games režirao i po drugi put, rimejk je izašao deset godina kasnije, 2007. godine. Svakako vam preporučujemo da prvo odgledate film iz 1997. godine, jer je, ako ništa drugo, realističniji. Ovaj psiho-triler je 1997. godine bio predstavljen i na festivalu u Kanu.
Funny Games ili zanimljive (zabavne) igre, nisu ništa drugo do metafora za sve ono što je tročlana porodica primorana da uradi da bi zadovoljila bolesne umove dvojice mladića. Sadističke igrice koje Ana (majka), Georg (otac) i Georg mlađi (njihov sin) igraju za dvojicu mladića, Petera i Pola, su toliko realno date da se s vremena na vreme osvrćete oko sebe da biste proverili ima li nekoga u prostoriji u kojoj gledate film. Nasilje i iživljavanje nije toliko strašno (koliko to može da bude), ali način na koji Haneke režira, prosto vas natera da se osećate kao da ste i sami deo filma; osećate određenu uznemirenost samo dok ga gledate. To je majstorstvo kojim mogu da se pohvale nekolicina režisera, da na taj način uspeju da prenesu radnju i ono što se očekuje od radnje da pobudi u gledaocima.
Cinizam, ironija i sarkazam - čini se da je Haneke od njih sastavio svoj film. Nekoliko puta se Pol obraća nama, gledaocima, i pita nas šta dalje želimo da vidimo, šta očekujemo, deklariše gledaoce kao pripadnike strane na kojoj je mučena porodica... Kroz njega vidimo samog režisera i njegov cinizam; šta sve možemo da podnesemo dok su zalihe kokica i gazirana pića pored nas, koliko nas sve to zaista potresa i dotiče? Ako ste ipak od onih gledalaca koji očekuju srećan kraj uprkos svemu što ćete videti, možda ćete tračak nade dobiti u situaciji kada Ana upuca Petera. No, Pol to neće dozvoliti, vratiće vreme najobičnijim pritiskom na dugme unazad na daljinskom upravljaču. Tokom celog filma, Haneke se poigrava našim zdravim razumom, s obzirom na to i ne čudi mišljenje izneto u jednoj recenziji: „Kao i većina njegovih filmova, Funny Games je nastao iz jednog od najmračnijih mesta Hanekeovog uma i bića; deo mozga gde su smeštene njegove najciničnije misli i gde smo svi viđeni kao ološ.”
Uloge u filmu su takođe odlično birane, odnosno, glumci za njih. Anu glumi nedavno preminula Suzan Lotar, Ulrihu Muheu je pripala uloga Georga, a Pola, odnosno, Petera glume Arno Friš i Frank Giring. Haneke ni imena svojih likova ne bira nasumično. Ako pogledate ostale filmove ovog genija, primetićete da se u velikoj većini glavni likovi zovu Georg i Ana. Haneke time želi da prikaže stereotipne, uglavnom, bračne parove iz holivudskih filmova, u kojima se se svakako očekuje srećan kraj. Kao i prošlog puta, i sada ćete dobiti preporuku za sledeći film, naravno, od istog režisera. Neka to bude Amour, koji je 2012. osvojio brojne nagrade, ako ništa drugo, naziv mu je svakako privlačniji od naziva filma Funny Games.
Moj prijatelj Aleksandar Karić i ja vas pozdravljamo do sledeće preporuke, a do tada uživajte u ovim filmovima.
Comments
vrhunski film :)
O, jeste. :)