Generacijama unazad prenose se razne priče o nezamislivoj moći Osmanskog carstva i neustrašivosti turske vojske, koja je vekovima harala, ne samo našim prostorima, već i čitavim Balkanom. Klasično školsko gradivo nas uči da i nakon odlaska Turaka sa naših prostora njihov uticaj na narod, jezik i kulturu nije prestao do dana današnjeg.

Neosporne su činjenice da su se turcizmi toliko odomaćili u našem jeziku da su sve manje odraz jedne jezičke terminologije kojoj pripadaju, a da su više sastavni deo našeg svakodnevnog govora. Harač se plaća i danas, samo je dobio drugačije, šire dimenzije; pljačke i odmazde srpskog naroda se vrše konstantno, samo su poprilično modernizovane. Korupcija koja je velika spona napredovanju naše zemlje, vuče korene upravo iz ovog moćnog carstva. To je nešto što izjeda naše biće do srži. Tadašnji turski zakoni, tj. kanoni, nisu je zabranjivali, već su je podsticali. Međutim, „danak u krvi” danas otvara mnoga sporna pitanja. Ne izvršava se ni on u onom svom klasičnom smislu, ali da postoji - postoji. Srbija, tačnije njeni zvaničnici, postali su glavna meta. Polažu li oni svoje glave, moć ili vlast za Srbiju, za svoje interese ili postoji nešto izvan svega toga?

Civilizacija je iznedrila tri svetska poziva: lekar, učitelj (profesor) i sudija. Naslućuje se da će u trećem milenijumu novinarski poziv biti dodat ovoj grupi poziva. On, takođe, pripada grupi najstresnijih zanimanja. Ostaje nam da razmotrimo koji bi poziv bio okarakterisan kao najopasniji na svetu. U Srbiji će to biti posao prvog čoveka. Naime, od samog osnivanja moderne srpske države do danas, nizala su se imena velikana čiji se politički krah ni u kom slučaju ne sme prepustiti slučaju. Ovaj niz započet sa voždom Karađorđem koji je ubijen, nastaviće se dalje sa Milošem Obrenovićem, Aleksandrom Karađorđevićem, Petrom I Karađorđevićem, Petrom II Karađorđevićem koji su prognani; zatim, knez Mihailo Obrenović je ubijen. Ubijeni su i Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Milan Nedić, Slobodan Penezić; abdicirali su svojevoljno, jer je situacija tako nalagala ili su na to bili primorani: Milan Obrenović, Aleksandar Ranković, Marko Nikezić. I u novijoj istoriji nastaviće se ovaj niz sa sledećim imenima: Ivan Stambolić, koji je ubijen, Slobodan Milošević-umro (ubijen) u zatvoru, Zoran Đinđić-ubijen i Vojislav Koštunica koji je abdicirao. Sa Borisom Tadićem je ovaj niz prekinut. Naime, Tadić je uspeo da sačuva glavu i vlast, a sa druge strane izgubio je mnogo. Izgubio je svoj sopstveni narod, poverenje, Kosovo, jednom rečju izgubio je Srbiju.

Danas, Tomislav Nikolić sa svojim saradnicima pokušava da, od već davno raskomadane, rasparčane, gažene, rušene, paljene, opljačkane i prodate Srbijice, opet napravi skladnu celinu i moćnu silu. Da li je zloćudni niz zaista prekinut Vojinom abdikacijom ili zla kob još uvek kruži i kao jezičak na vagi ne zna još na čiju će stranu da prevagne? Ko će zaista odanost svojim idealima, stremljenjima, svom narodu pokazati time što će žrtvovati sebe? Ko će platiti danak za Srbiju?