Kada Olimpijske igre postanu više od igre

Submitted by Maja Simić on 06/09/2013 - 12:41

Kada Olimpijske igre postanu više od igre

Olimpijske igre nastale su pre skoro 2800 godina u Staroj Grčkoj (najzastupljenije mišljenje je da su prve Olimpijske igre održane 776. godine p.n.e. jer iz te godine potiče prvi verodostojan zapis o održavanju Igara, mada neki istoričari smatraju da su Igre održavane i pre tog datuma). Negovale su kult takmičenja i atletski građenog tela, a za vreme igara prekidani su ratovi. Prve Olimpijske igre modernog doba održane su 1896. godine u Atini i od tada je stvar prestiža i čast biti domaćin Olimpijade. To je prilika za grad, zemlju domaćina da se pokažu u najboljem svetlu, a često su Olimpijske igre bile mesto političkog obračuna u tom trenutku najjačih svetskih sila.

Berlin, 1936.

Berlin je bio domaćin Olimpijade 1936. godine, samo tri godine nakon što je Hitler, zajedno sa Nacističkom partijom došao na vlast. Bila je to savršena prilika da se pokaže sva snaga Nemačke i da se predstavi teorija o „dominaciji” arijevske rase. Upravo zato nemački sportisti su bili pod pritiskom da u svakom takmičenju moraju osvojiti zlato. Zbog opšte poznate situacije, veliki broj sportista jevrejskog porekla iz mnogih zemalja, odbili su da učestvuju. Nemačka je na kraju osvojila najviše medalja, ali je glavna zvezda ovih igara bio tamnoputi američki atletičar Džesi Ovens. Osvojio je 4 zlatne medalje u trkama na 100 i 200 metara, štafeti 4x100 i skoku u dalj. Ovaj uspeh nije se dopao Hitleru zbog Ovensove boje kože, tako da je napustio stadion i odbio da mu dodeli zlatnu medalju.

Meksiko Siti, 1968.

Olimpijske ige u Meksiko Sitiju, 1968. godine, obeležio je gest koji se odigrao na podijumu za pobednike trke na 200 metara u atletici. Akteri ovog istorijskog događaja bili su osvajači zlatne i bronzane medalje, američki atletičari Tomi Smit i Džon Karlos i Australijanac Piter Norman, osvajač srebrne medalje u toj trci. Na pobedničkom podijumu tokom intoniranja himne Smit i Karlos su spustili glave i podigli stisnute pesnice u vis na kojima su nosili crne rukavice. Ovim gestom hteli su da ukažu na kršenje ljudskih prava i rasizam sa kojima su se svakodnevno suočavali Afroamerikanci u Americi. Norman je nosio na svojoj trenerci bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava, čime je kritikovao rasnu segregaciju u svojoj zemlji. Publika nije odobravala njihov gest i ispratila ih je zvižducima, a Olimpijski komitet ih je izbacio sa daljeg takmičenja uz obrazloženje da sportska dešavanja nisu mesta za slanje političkih poruka. Sva tri atletičara suočila su se sa kaznama od strane svojih sportskih saveza, a Smit i Karlos su po povratku u Ameriku dobijali i pretnje smrću. Svoj gest Smit je kasnije objasnio rečima: „Ako pobedim, onda sam Amerikanac koji je pobedio, ne crni Amerikanac, ali ako bih podbacio onda bi me nazvali nekim pogrdnim imenom za tamnopute ljude. Mi smo crni i ponosni smo zbog toga, a crna Amerika razumeće šta smo uradili večeras.” Svet jeste razumeo tek mnogo godina kasnije šta su uradili, a u Sidneju je 2010. godine na jednom zidu osvanuo grafit ove trojice sportista sa natpisom „Tri ponosna čoveka.”

Minhen, 1972.

Najstrašniji i najkrvaviji događaj u istoriji Olimpijskih igara desio se u Minhenu 1972. godine. Tada je Olimpijsko selo postalo bojno polje, a nekoliko nedužnih sportista izgubilo je svoje živote. Palestinski teroristi iz organizacije „Crni septembar”, upali su u Olimpijsko selo i ubili dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu uzeli za taoce. Teroristi su zahtevali da im se pošalje avion kojim bi mogli da pobegnu u neku Arapsku zemlju. Upravo na aerodromu u pokušaju da se taoci oslobode došlo je do tragedije, jer je svih 9 sportista ubijeno zajedno sa petoricom terorista i jednim nemačkim policajcem. Ovaj događaj poznat je pod nazivom „Minhenski masakr”. Nakon 34 sata prekida doneta je odluka da se takmičenja nastave, čime je htela da se pošalje snažna poruka protiv svakog oblika nasilja i čvrst stav da Olimpijada treba da se nastavi uprkos svemu. Do kraja takmičenja olimpijska zastava bila je spuštena na pola koplja, jedini put u istoriji.

Moskva, 1980.

Olimpijske igre u Moskvi, 1980. i Los Anđelesu, 1984. obeležili su bojkoti pojedinih zemalja. Zbog hladnog rata između država članica Varšavskog pakta i NATO-a, Sjedinjene Američke Države i još 64 zemalje odbile su da učestvuju na igrama u Moskvi, a Sovjetski Savez i još 14 komunističkih zemalja učinile su isto i nisu nastupile u Los Anđelesu.

Los Anđeles, 1984.

Iako stalno slušamo izjave zvaničnika širom sveta da se politika ne treba mešati u sport svedoci smo da to nije uvek slučaj. Olimpijske igre kao najveći sportski događaj bile su mesto na kom su se skriveno ili javno slale političe poruke, često na štetu samih učesnika i takmičenja.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: