Vladimir Iljič Lenjin (1870-1924) se od najranijeg detinjstva bavio sportom i šahom. Sport mu je pomogao da stekne zavidnu fizičku kondiciju i da stalno održava bodrost i vitalnost, uprkos konstantnom radu, koji je često trajao i po 18 sati dnevno.

Lenjinove sestre Ana i Marija Iljičina, kao i brat Dmitrij i mnogobrojni biografi iznose podatke da se Vladimir Iljič još kao dečak prilično sistematski bavio plivanjem i klizanjem u rodnom gradu Simbirsku na Volgi (koji se sada naziva Uljanovsk). Kao plivač i klizač učestvovao je i na mnogim neformalnim gimnazijskim takmičenjima, ali nema podataka kakve je rezultate postizao. Lenjinova supruga Krupska, koja je s njime provela četiri godine progonstva u sibirskom selu Sušenskom, piše da je on bio veoma dobar i hrabar plivač, da je uvek prvi skakao u vodu, mada se radilo o ogromnoj, hladnoj i zagonentnoj reci Jenisej.

U Sibiru se Lenjin u slobodnim časovima bavio i klizanjem, prelazeći po nekoliko kilometara na zeleđenom Jeniseju, lovom i planinarstvom. Planinarstvo je bilo njegov hobi. Za vreme četrnaestogodišnje emigracije u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj, on je često sa Krupskom i revolucionarkom Inesom Armand pravio višednevne izlete na Alpe i Tatre u Galciji. Sačuvana je i jedna fotografija, gde se Lenjin vidi u planinarskoj uniformi i sa planinarskom palicom, neposredno posle osvajanja jednog od najvećih vrhova na Tatrama (blizu Zakopana).

Neodvojiv Lenjinov „pratilac” u emigraciji bio je bicikl. On se skoro i nije služio gradskim prevozom u Parizu, Ženevi i Bernu. Na biciklu je katkad prelazio i po 50-60 kilometara dnevno, pravio višednevne izlete i uopšte voleo da je u pokretu. Jednom prilikom je, dok je boravio u Francuskoj, na Lenjina naleteo Francuz, koji se takođe vozio biciklom. Ceo slučaj se završio u komesarijatu policije, gde je Francuz proglašen krivim za prekršaj.

U porodici Uljanov postojala je neka vrsta kulta prema šahu. Lenjinov otac Ilja Nikolajevič bio je obožavalac šaha i za ovu igru zainteresovao je svoje sinove i ćerke. Rano naučivši da igra šah, Vladimir Iljič je veću petnaestoj godini pobeđivao svog oca, a kasnije se nadmetao sa najboljim šahistima grada. Biografi ističu da je Lenjin odlično poznavao šahovsku teoriju i da bi se verovatno razvio u vrhunskog šahistu da ga revolucionarni rad u tome nije sprečio. Međutim, uz manje ili veće oscilacije, Lenjin se šahom bavio tokom celog života. Interesantno je spomenuti da je tokom izgnanstva u Sibiru često igrao dopisne mečeve sa svojim prijateljima.

Na osnovu Lenjinovog crteža izrađen je 1900. godine sto sa šahovskom tablom i fiokama, koji je potom seljen iz mesta u mesto, zajedno sa članovima porodice Uljanov. Sto je bio u Petrogradu, Samari, Vologdi, Saratovu, Kijevu, Moskvi, Parizu i u mnogim manjim mestima Rusije. Za vreme jednog pretresa carska policija je zahtevala ključeve od fioka. U fioci su se nalazile samo šahovske figurice, što nije nimalo zainteresovalo istražitelje. No, u fioci je postojala tajna pregrada u kojoj su se nalazili partijski spisi i tajna pisma zbog kojih bi Lenjin, da su otkriveni od strane policije, verovatno bio obešen. Taj arhiv je sadržavao materijale Drugog kongresa partije, održanog u Londonu 1903. godine. Ovaj stočić se danas čuva u jednom od muzeja u Moskvi.