Ne znam da li se to i vama dešavalo, ali ja sam često prisustvovala raspravama – što po marketima, poštama i domovima zdravlja – što po kafićima, kućnim sedeljkama i slavama; raspravama o tome kada i koliko nam je bilo bolje. Kao i rivalski klubovi Partizan i Zvezda, tako i Titovo vreme i devedesete godine prošlog veka vode večiti derbi. I kao u fudbalu, košarci i odbojci i ovde ima „zagriženih” navijača, i svako ima dovoljno dokaza da potkrepi svoje tvrdnje: za vreme Tita išao je na more, u Trst u šoping, a devedesetih se molio Bogu za koru hleba i obratno.
Sasvim sigurno mogu reći da stvari nikada nisu toliko crne, niti su, pak, sasvim bele. Eto, moja porodica je uvek životarila, i ni od Tita, a ni od devedesetih godina nije videla mnogo da bi sa sigurnošću mogla reći da je to vreme bilo „to vreme” – postojali su samo periodi kad smo mogli „lakše da dišemo”.
Ne bih se baš složila ni sa stranom koja hvali, a ni sa onom koja kudi devedesete godine. Po mom mišljenju jedno je samo jasno: moji su živeli bedno, a beda nam je donela i neko dobro – kreativnost. Tada je mama, gotovo kao u špijunskim i krimi filmovima, „obrtala” čekove, tortu pravila od jednog jajeta, naučila da pravi karamele i eurokrem i „šverc-komercom” obezbedila za mene pelene, pa jaknu, pantalone...
Iako smo neke stvari uspevali da zamenimo i da se nekako dovijamo, jedno nismo mogli da gajimo duvan i stvorimo kafu. Cela moja porodica uživa u duvanu, a nestašica istog, devedesetih godina, unela je jabuku razdora i stvorila nemir kod ukućana. Nisu se pravili klanovi - svako je radio za sebe: folirao pred drugima da nema ni dim da povuče, a potom se skrivao dok ga niko ne gleda (i još važnije – dok niko ne može da ga onjuši) i pušio svoj patrljak. Međutim, i ti patrljci su polako nestajali, a onda je došao „onaj” dan – dan bez duvanskog dima. Svi su polako postajali nervozni, nikotinska kriza je zaoštravala odnose među ukućanima, pa čak ni ja nisam bila pošteđena.
U to vreme moja majka je radila u Robnim kućama Beograd i na neke bonove je uspela da zgrabi nekoliko bokseva plavog Bonda i sve to strpala u orman. To se trošilo i na kraju i istrošilo. I tako, grickajući nokte, deda je otvorio taj isti orman i počeo da sređuje dokumenta. Kako sam bila mala, lagano sam se uvukla u njega. Kada su to spazili, iz sveg glasa, moji ukućani su zaurlali: „Izlazi Ana!” – sve dok nisu spazili duguljasto obličje boksa plavog Bonda u mojim rukama. Ubrzo je usledio usklik Cigaaare i Daj ’vamo, pa onda deoba na ravne časti. Da nije već postojala Dioba Jakšića i da je Tešan Podrugović i dalje bio među živima, mislim da bi lako spevao pesmu koja bi verno opisala ovaj događaj. Neko vreme su bili mirni, a posle su se nekako snašli. Kasnije je uvek moralo biti za cigarete.
Devedesete, a kasnije i dvehiljadite godine, učinile su da politički život u Srbiji procveta: strast prema politici postala je sveprožimajuća kod Srba. Jedino su moji nekako tu ostajali u domenu nedefinisanog. Nikada nismo bili politički aktivni, niti smo se trudili da glasamo: uvek nedelja, a nedeljom se sprema za ponedeljak i ko će da čeka te redove ispred glasačke kutije. I tako, pročuje se Srbijom, baš u vreme izbora, da će neki čovek, koji ima neke veze sa voćem doneti boljitak našoj zemlji u tranziciji. Prezime Koštunica izazvalo je jasnu asocijaciju. I tako Srbi navališe da glasaju za njega! I moj deda zapeo da se glasa. Ali ne za Koštunicu, ne! Tera ukućane da glasaju za Miloševića koji je tad bio na crnoj listi skoro svakog živog Srbina. Da je bar video neke koristi od njegove stranke. Ma ni to! Nije ni imao člansku karticu! Princip je u mojoj porodici bio: bolje sigurna budala od neproverene. I tako sam ja, sad već u školi, dok su ostala deca ponosno pričala da su njihovi glasali za Koštunicu, morala da saginjem glavu i da ćutim. Ispade kasnije da se nismo mnogo zeznuli. Došao – otišao i kao da ga nije ni bilo. A mene još muči to što sam morala da budem „crna ovca” i što nismo glasali za Koštunicu, da se i ja malo hvalim i busam u grudi.
Godine su prolazile, i lagano nastavljaju da teku, a mi opet u istom s...tanju. Lakše se živi? Ne? Da? Kako za koga i gde. Bolji život na vidiku za jedno deset do dvadeset godina, izašli smo iz tranzicije, sad ćemo u Uniju... I ja se nadam, kao i moj deda nekada, da ako mene ne stigne taj bolji život, da će stići moju decu, ili unuke. Deda je umro nadajući se, a ja se nadam da u nadi neću umreti.