Malo mesto u blizini Linca u Austriji krije mračni deo istorije. Ovaj logor u Mauthauzenu poznat je kao jedan od najozloglašenijih. Ne samo da je u Velikom ratu ovde sejana smrt, već se to nastavilo i u Drugom svetskom ratu. Logor Mauthauzen je osnovan 22. septembra 1914. godine, da bi već u oktobru i novembru iste godine ovde bilo 7200 ljudi. Taj broj se neprekidno povećavao. Maksimum je dostignut dve godine kasnije kada je u „kući na brdu” bilo 40.000 logoraša. Od ovog broja je 15.000 ljudi bilo srpske nacionalnosti. Ukupno je 8256 Srba okončalo svoj živoz u paklu fabrike smrti. Doktor Vladislav Pandurović je kao policijski inspektor, preko Crvenog krsta, posetio logor. Potresen zatečenim stanjem u izveštaju je zapisao sledeće: „U logoru je pomrlo više od 8000 Srba, a od njih je verovatno dve trećine živo sahranjeno. Zarobljeni su bili iscrpljeni. Nisu imali nikakvu zaštitu. Bili su bez odeće, pokrivača. Spavali su na ciči zimi pod vedrim nebom. Da bi se zaštitili od hladnoće uvlačili su se u đubre, i tamo bi ih nalazili promrzle. Skloništa nisu imala vrata i prozore. Ležali su na goloj zemlji. Hranili su ih usoljenom ribom, a vode nije bilo. Bolest, alpska hladnoća, vetar, kiša i sneg nemilosrdno su ih tamanili. Promrzle, ispijene, sa natečenim rukama i nogama, austrougarski vojnici su ih bezdušno tukli kundacima.”
Srazmere stradanja Srba ni danas nisu dovoljno shvaćene. Srazmere patnje, golgote Srba u Prvom svetskom ratu, nesagledive su. Sveobuhvatna želja za potpunim uništenjem i istrebljenjem jednog naroda i danas deluje kao mit, naučna fantastika, kao nešto što je nemoguće da moderna Evropa doživi. Pa ipak je doživela; sećanja i svedočenja preživelih čine da se mi danas osetimo dovoljno loše dok čitamo potresne ispovesti. Masovna grobnica 8256 Srba pronađena je u blizini Mauthauzena. Umesto da događaji iz Prvog svetskog rata, potresne scene kako na ratištu tako i u logorima, posluže evropskim narodima kao nauk za budućnost, kao pravac kojim se više nikad ne sme krenuti, usledio je još veći pakao, dvadeset godina kasnije.
Mauthauzen je u Drugom svetskom ratu nastavio da nemilosrdno seje dah smrti. Istorija logora je na taj način dopunjena novim strahotama koje um normalnog čoveka ne može da pojmi, a kamoli sprovede u delo.
Koncentracioni logor Mauthauzen izrastao je tokom Drugog svetskog rata u najveću grupu nacističkih logora. Retki su oni koji su živi izašli iz apokalipse fabrike smrti. Jedan od preživelih bio je Svetozar Vulić, penzioner iz Pariza. Njegova sećanja i danas podsećaju na strahote i golgotu koju su svi prolazili u zloglasnom logoru. Ostale su zabeležene njegove rečenice o dolasku u logor : „Putovanje je trajalo pet dana i pet noći, bez zaustavljanja. Čim smo stigli na odredište počeo je logorski ceremonijal. Skinuli su nas potpuno, obrijali su nam čak i obrve, samo su nam trepavice ostavili. Dobio sam broj 22998 i na prsima i pantalonama – crveni ’vinkl’ sa slovom J, odnosno Jugosloven. Odmah smo naučili da zeleni ’vinkl’ imaju nemački kriminalci koje su izvadili iz zatvora sa zadatkom da slušaju naređenja esesovaca i primenjuju ih na nama. Ti ’zeleni’ su postali šefovi, inkvizitori, bogovi pakla.”
O ishrani je Vulić govorio: „Ujutru smo dobijali kafu od pržene raži, u podne repu rezanu kao pomfrit i skuvanu u vodi, a uveče se na četiri osobe delilo 900 grama hleba od nekog drvenog brašna. Bio je tu i komadić kobasice, od 2–3 centimetara, a nedeljom kockica veštačkog butera. Bili smo kost i koža. Ja nikad nisam prešao 32 kilograma.”
Najstrašnija sećanja su ona na smrt i odnos prema zarobljenicima: „Nije bilo nikakve sale za ručavanje, jelo se stojeći i uvek napolju, bez obzira na zimu, leto, mraz ili žegu; stajali smo 18 sati dnevno. Nismo se na to navikli. Ne može se čovek na sve navići, ali nauči da podnese. Onaj koji teže podnese – brže ode. Oni ’zeleni’ mučitelji udare čoveka čekićem, slome mu ruku, i ne čeka se da umre; odmah ga ubacuju u krematorijum. U logoru si ili živ ili mrtav, treće ne postoji. Uostalom, u koncentracioni logor se dolazilo da se umre.”
Nije poznat broj nastradalih u Mauthauzenu. Broj žrtava se kreće u širokom rasponu, od 122.766 do 320.000 za ceo kompleks. U sistem koncentracionih logora su pored Mauthauzena spadale i njegove filijale u Gusenu, Ebenzeu, Ašahu, Velsu itd. Ono što je poznato jeste broj srpskih žrtava u ovom mučilištu. Poslednji poznati podaci Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije, sektora za boračku i invalidsku zaštitu, govore da je u Mauthauzenu tokom Drugog svetskog rata stradalo 12.800 Srba. U dva svetska rata na krajnje svirep i zverski način u ovom logoru je stradala oko 21.000 ljudi srpske nacionalnosti. U ogromnom procentu su među preminulima bili deca, žene, stari. Oko 4000 nesrba, pripadnika drugih jugoslovenskih naroda, počiva u masovnoj grobnici logora.
Na kraju, treba napomenuti da su jedino Mauthauzen i Gusen I logori na teritoriji Evrope koji su nosili oznaku logora trećeg razreda. To je značilo da su namenjeni za istrebljenje političkih neprijatelja Rajha.
