Septembar i oktobar 2013. godine na RTS-u rezervisani su za cikluse filmova dva podjednako talentovana i važna reditelja: Lordana Zafranovića i Rajka Grlića. Moram priznati da sam bila poprilično iznenađena s obzirom na to da nacionalna televizija odavno nije pokazivala takvo interesovanje za jugoslovenski film.
Tako smo mi kao gledaoci, posle mnogo godina, dobili neverovatnu priliku da ponovo vidimo ostvarenja koja su uticala umnogome na razvoj jugoslovenske, a potom i regionalne kinematografije. Zafranović i Grlić su reditelji onog kvaliteta koji nije podložan kvantitativnom sameravanju, dakle, to što sada imamo priliku da vidimo, ne verujem da će budući regionalni film ikada dostići. Zafranovića i Grlića povezuju mnoge stvari, međutim, kao najvažnije ističe se isti prostor na kom su odrastali, fakultet koji su studirali, i mentalitet kom su bili podložni, a koji je za obojicu bio podjednako i blizak i dalek. Kada dalje govorimo o njima, ne smemo izostaviti sličan pristup estetici, u šta se možemo uveriti gledajući njihove filmove i razmišljajući o načinu na koji su uspostavili odnos prema filmu. Poimanje života kao dinamičkog, nepokorivog, u nekim momentima divljeg; principu koji oplemenjuje i rastrže u isto vreme; egzistencije između dve suprotnosti okrutnosti i veličanstvenosti, i ljubavi koja se kreće između pohote, požude, čak do sadomazohizma, sve do puke nežnosti i topline, jesu važni segmenti koji određuju i Zafranovićev i Grlićev film.
Drugi svetski rat, posleratno doba, iznevereni ideali, ljubav, istina, zablude, pa opet ljubav, razulareni Eros, smrt, sve su to elementi pomoću kojih ova dva reditelja oslikavaju svet u kome žive. Zafranović u nemogućnosti da shvati i prihvati postojeći nacionalizam, duboko pogođen zločinima u Jasenovcu, svoje filmove stvara na način svojevrsnog obračuna sa stanjem stvari koje želi da promeni i pobedi, nadvlada, sa kojima se konstantno obračunava sa ciljem da dođe do izmirenja računa. Njegov filmski jezik priča nam priče o pojedincu, o suvišnom čoveku, zatečenom usred egzistencijalnog loma, verujući u ideale, iščekujući svetlu budućnost zatiče se usred nedođije. Sve što je verovao postaje laž, za sve što je mislio da je njegovo postaje tuđe, biva loše, biva prognano, otpočinje opšti sumrak idola u kojem jedinu svetlost baca ljubav. Borba između Erosa i Tanatosa u neprekidnom izmicanju ispred smrti pomoću agresivne erotizacije i plamičaka ljubavi, vrelog zanosa i strmoglavog pada.
Nasuprot njemu, Grlićevi junaci su opijeni, zaneseni ljubavlju, igraju sa smrću na sve ili ništa. Jedini način da se održe u ovom životu jeste ljubav, jeste istinski, neposredni, nekritički odnos sa drugim. Setimo se samo Mikija Manojlovića kao Tomislava u filmu Samo jednom se ljubi ili Mire Furlan kao Zdenke u filmu Za sreću je potrebno troje. Uhvaćeni u vrtlogu političkih previranja, borbe za soptvene ideale, egzistenciju i osećaj pripadnosti u društvu, koje ih izopštava, oni osećaju drugo biće kao samog sebe i predaju mu se bez zadrške.
U ovom trenutku, tačnije u odsudnom trenutku za naš kulturni život, vraćanje na scenu ovakvih ostvarenja ima neprocenjivu vrednost za nas. Ponovno gledanje dva majstora na delu, njhovo tumačenje života i odnosa među ljudima, kao iskonskog nesporazuma koji teži razumevanju, jeste iznova i iznova tumačenje našeg odnosa prema sopstvenom životu koji zatičemo u svetu, naša bačenost u svet koju pokušavamo da artikulišemo kako bismo mogli da je definišemo, objasnimo.
