Budimo časni potomci da bismo bili dostojni preci.
Vojvoda Radomir Putnik
Po celoj Evropi, ali i ostalim delovima sveta, postoje svedočanstva o žrtvi srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Pored nama najpoznatijih srpskih vojničkih groblja na Krfu i Zejtinliku, postoje i ona mnogo dalje, recimo u Bizerti i Menzel Burgibi u Tunisu, mnogobrojne humke po Makedoniji, Holandiji, Rumuniji... Svuda ista scena, isti prizor, krst do krsta u savršenoj simetriji. Stoje tako ponosno da celom svetu glasno govore o stradanju jednog naroda, koje je po svim merilima nezapamćeno u istoriji. Isti prizori na Zejtinliku, u Bizerti, Jindrihovicama, Aradu. Negde je sahranjeno više, negde manje ljudi. Ipak, svako od ovih mesta je važno na svoj način, pa ih se zato valja prisetiti.
Tako je i ovde, na srpskom vojničkom groblju u Tijeu, blizu Pariza.
Rekao sam: isti prizori. Da, samo se ti prizori razlikuju u jednom detalju, a to su imena i prezimena onih koji su večno počivalište našli u tuđini. Nisu oni to birali. Niko ne bi izabrao takav kraj. Niko ne bi izabrao smrt u zamenu za život. Nisu oni voleli život manje nego mi danas. Ali sudbina je bila surova. Ona ih je odvela u večnost. Mnogi od njih nisu znali gde je ta Francuska o kojoj su toliko puta slušali. Ali za neke od njih, upravo je Francuska bila poslednja stanica. Nepobedivo, i danas kao i pre sto godina, rame uz rame stoje u liniji odbrane pukovnik, kapetan, poručnik, redov. Svi su ovde u Tijeu.
Ležali su po gvozdenim krevetima, od Tulona do Pariza, na javi sanjajući svoju domovinu. Rane od kuršuma su bile veoma teške, a na kraju će se ispostaviti i neizlečive. Ti smrtni udarci zadobijeni su na Ceru, Kolubari, Dobrom polju... Prvi su ovde, u Tijeu nadomak Pariza, sahranjeni još 1914. godine. Poslednji su svoje utočište i mir ovde pronašli kada je sloboda već počela da odzvanja Srbijom. Nažalost, nisu dočekali da je osete i dožive.
Od dolaska u francuske bolnice, neki ranjenici uopšte nisu dolazili svesti. Umirali su, a niko nije znao njihova imena. Prosto nije imao ko da ih izgovori. Na grobovima su mahom prezimena. Neka ispisana na srpskom, neka na francuskom, neka onako kako su ih bolničarke čule. Opet u nekim nema „č“ i „ć“. Za neke je bilo gotovo nemoguće utvrditi bilo koji podatak, jer im je zdravstveno stanje bilo jako loše.
Među 756 krstova nikli su hajdučka trava, majčina dušica, bela rada, različak... Ipak, na ovom groblju postoji i nešto mnogo neobičnije od vegetacije. Toliko krstova, a između njih – jedan spomenik sa polumesecom. Podignut je Albancu koji je voleo Srbiju i bio privržen srpskom narodu. To je bio, ni manje ni više, nekadašnji albanski premijer Esad Paša Toptani. On je bio jedan od vodećih albanskih političara početkom prošlog veka, osvedočeni prijatelj Srbije koji je u Velikom ratu ulagao svu snagu u obezbeđivanje pomoći za Srbiju. Posebno je bio uz naše sunarodnike u najtežim trenucima, prilikom povlačenja preko Albanije. Učinio je sve da našim vojnicima i civilnom stanovništvu obezbedi bezbedan prolaz kroz svoju zemlju. To, naravno, nije uvek bilo moguće, jer je bilo mnogo više onih koji su iskoristili težak položaj srpskog naroda, pa su to povlačenje videli kao šansu za pljačkanje, ubistva. Esad Paša se trudio da obezbedi i hranu za naše iznurene ljude.
Učestvovao je u borbama na Solunskom frontu, na strani saveznika. Ubio ga je, 1920. godine u Parizu, Avni Rustemi, član albanskog parlamenta koji je smatrao da je Esad Paša saradnjom i savezništvom sa Srbijom izdao nacionalne interese Albanije. Zbog svega navedenog ne smemo da zaboravimo 756 pravoslavnih krstova, ali ni onaj jedan islamski polumesec.
Srpsko vojničko groblje u Tijeu zvanično je otvoreno i osveštano 1931. godine.