Uvek se obradujem kada vidim da je u našim bioskopima zastupljena evropska kinematografija, ali kada ste u bioskopskoj sali jedini muškarac, a prosek godina je 50, to bi možda trebalo da vam upali crvenu lampicu (bez uvrede za pol i starosno doba koje sam upravo naveo).
Priča i „komedija” se vrte oko već viđene premise gde se neko predstavlja kao neko drugi pred nekim trećim zbog nekog četvrtog u koga je zaljubljen. Tu, naravno, nešto krene naopako, te je jedan povređen, a drugi mora da ga vija po aerodromu kako bi se izvinio, i kako bi došlo do srećnog kraja (u ovom filmu doduše nema aerodroma, ali shvatate stereotip o kom pričam). Dakle, klasična komedija neugodnih situacija, zabune i zamenjenih identiteta.
Za poređenje mi na pamet mi padaju dva filma koja sam nedavno gledao. „Grdana” je takođe film pretežno namenjen ženskoj populaciji i, kako sam naveo u kritici, predstavlja muške likove dvodimenzionalno, a u slučaju princa – i pomalo debilno. A u ovom španskom ostvarenju, za Rafu, muškog protagonistu, malo je reći da je imbecil. Ne samo da je lik neuverljiv, već u celom tom „šašavom” performansu nema baš mnogo komedije, tako da je žrtvovanje smislenosti ovog lika daleko od isplativog. Lik Amaije nije toliko ekstreman, ali su opet neki njeni postupci daleko od shvatljivih i logičkih. A, da... Logika. Reč-dve o logici u ovom filmu, koje ima koliko u prosečnom skeču Monti Pajtonovaca, a čak mi se čini da su u nekim slučajevima i te genijalce zeznuli. Problem je što nelogičnosti u filmu nisu duhovite, kao što je to kod Pajtonovaca slučaj, već izuzetno iritantne i glupe.
Drugi film koji mi pada na pamet jeste „Indijski začin na francuski način”, sličnog senzibiliteta kao i ovaj, a čini mi se i da je pravljen za sličnu publiku. Iako odiše laganošću i ponekad nema baš previše smisla, „Indijski začin” je dovoljno logičan da ta laganost ne pređe u potpunu bezveznost, kao što je to slučaj sa ovim španskim filmom. Scenarista ovog ostvarenja je ili Ekrem Jevtić, ili je Mile Kitić, posle neuspešnog osnivanja gengsta-folk žanra, pokušao da se oproba kao pisac romantičnih komedija. Ništa u ovom filmu sa aspekta priče, dijaloga i likova ne deluje nimalo promišljeno.
Da budem potpuno fer, neke šale su bazirane na internim i lokalnim prilikama u Španiji, pa je tako za razumevanje nekih fazona potrebno i poznavanje političke prošlosti i sadašnjosti, nekih španskih akcenata i odnosa Baskijaca i Andalužana. Zbog toga je, i pored svega što sam naveo, ovo veoma lokalan film. Nekoliko puta – mrzim što ovo priznajem – pomalo sam se i nasmejao, na neke situacije koje i jesu pomalo komične, ali njihova izgradnja i sam dolazak do njih potpuno je besmislen, pa čak i nakon tih kratkih smešaka ostaje veoma gorak ukus. Alberto Lopez u ulozi Hoakina jedini je na mene ostavio pozitivan utisak, i može se reći da on spasava ovaj film od potpune katastrofe, pošto jedini uspeva da pronađe balans u komediji i ne prelazi u šašavost.
Toplo preporučujem da zaobiđete ovaj film, jer, čak i da je ovo tip filma u kom biste možda i uživali, postoje mnogo bolje alternative, pre svega u vidu već pomenutog filma „Indijski začin na francuski način”.
Ocena: 2/10
Comments
Nisi ti brale, ništa razumeo
Gospodine Brale....