Sjedinjene Američke Države danas sa ponosom govore da su demokratska država i zalažu se za poštovanje ljudskih prava svuda u svetu, ali pre 50 godina situacija je bila mnogo drugačija. Jaz između tzv. „crne” i „bele” Amerike razarao je ovo društvo. Otvorena netrpeljivost, rasizam i uskraćivanje prava Afroamerikancima dostiglo je svoj vrhunac. Tada se pojavio čovek i održao govor poznat pod nazivom „Ja imam san”, posle kog više ništa nije bilo isto.
Martin Luter King rođen je 1929. godine u Atlanti u svešteničkoj porodici. Upravo ova činjenica odigrala je veliku ulogu u njegovoj karijeri, pre svega zbog ideje primene nenasilnih metoda za postizanje željenih ciljeva. Još u ranoj mladosti, počeo je da se bori za prava Afroamerikanaca. Iako su njegovi protesti bili nenasilni, ipak je više puta bio u zatvoru. Bio je visoko obrazovan, diplomirao je na sociologiji i bogosloviji, a doktorirao na filozofiji. Ono po čemu je najviše bio prepoznatljiv su njegovi inspirativni i, gotovo, poetski govori koje je držao u gradovima širom Amerike.
Pre 50 godina, 28. avgusta 1963. godine, održan je tzv. Marš na Vašington. Na Linkoln-memorijalu pred skoro 250.000 ljudi održao je svoj čuveni i jedan od najpoznatijih govora u prošlom veku. „Radujem se što danas zajedno sa vama učestvujem u jednom događaju koji će ući, kao najveća demonstracija za slobodu, u istoriju naše nacije.” Ovim rečima započeo je svoj govor na jednom od najvećih okupljanja u istoriji Amerike. Marš je organizovan u cilju borbe za slobodu i radna mesta za Afroamerikance. Upravo u ovom govoru i sledećoj rečenici vidi se njegovo zalaganje da se do ostvarenja željenih ciljeva može doći bez upotrebe sile. „Ne dozvolimo sebi da pijemo iz pehara gorčine i mržnje, da bismo ugasili žeđ za slobodom. Ne smemo dozvoliti da naš stvaralački protest potone u fizičkoj sili. Uvek iznova moramo se dizati u one izvrsne visine na kojima se fizičkoj sili možemo suprotstaviti snagom naše duše.” Ponesen atmosferom, Martin Luter King je sa okupljenima podelio svoj san o Americi u kakvoj on želi da živi: „Sanjam da će jednog dana na crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika sedeti zajedno za istim bratskim stolom. Sanjam da moje četvoro dece (Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III), jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi, ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera.”
Sledeće godine, u tridesetpetoj godini života dobio je Nobelovu nagradu za mir i tako postao najmlađi dobitnik Nobelove nagrade u istoriji.
Nažalost, Martin Luter King nije doživeo da vidi ostvarenje svog sna, jer je na njega 1968. godine u Memfisu izvršen atentat.
Ovaj veliki borac za ljudska prava nije samo bio sanjar, već i veliki vizionar. Bio je ispred svog vremena i trebalo je da prođe vreme da bi i drugi videli američko društvo njegovim očima. Više je nego simbolična činjenica da danas, 50 godina kasnije, Amerika ima prvog tamnoputog predsednika, što je u vreme kada je živeo Luter King bilo nezamislivo. Njegova zaostavština i on kao ličnost, danas su inspiracija mnogima, a on je postao simbol borbe Afroamerikanaca za slobodu.
