Sudbonosnog 25. aprila 1986. godine, tokom dana, započeto je testiranje i postepeno gašenje reaktora. Ipak, potpuno neočekivano ugasila se regionalna elektrana. Upravnik kijevske mreže naložio je da se sva testiranja odlože za noć, kada bi opala opterećenost mreže i potrošnja električne energije. Odlaganjem eksperimenta, testiranje je preuzela noćna smena, koja nije bila sastavljena od profesionalaca koji su radili u dnevnoj. Bili su to radnici sa malim ili nikakvim iskustvom u nuklearnoj industriji, dovedeni iz elektrana koje su mahom radile na ugalj. Jedino je glavni inženjer, Anatoli Djatlov, imao iskustva u instalaciji nuklearnog reaktora u podmornici. Iz svega navedenog, zaključak je da je odlaganje testa za ponoć značilo početak katastrofe.
Trebalo bi reći da je incident počeo 24 sata ranije. Tada su napravljene prve greške, koje su dovele do tragičnog ishoda. U 1 čas ujutro, 25. aprila 1986. godine reaktor je radio sa nominalnom snagom. Upravo tada je data dozvola za smanjenje snage i taj postupak je izvođen postepeno. Reaktor je doveden na 50% snage (1,6 gigavata), a 12 sati kasnije, u 13.05 časova, isključena je jedna od dve turbine, i sva para iz reaktora je usmerena u preostalu turbinu. Smanjenje snage bi bilo nastavljeno, ali kao što je već pomenuto, dispečer u Kijevu, zadužen za distribuciju struje, odbio je to, jer su zahtevi za strujom bili znatno povećani. Tako je reaktor nastavio da radi još 10 sati sa 50% snage. Bez ovog kašnjenja, test bi u reaktoru bio izveden u dnevnoj smeni.
U 23.10 časova, dobijena je dozvola za nastavak smanjenja snage i nakon promene smene u ponoć, u 00.28 časova, u subotu 26. aprila 1986. godine, snaga je spuštena na 500 megavata, što je bila predviđena snaga za ovaj eksperiment. U tom trenutku desila se kritična greška – operater je prebacio regulaciju snage sa ručne na automatsku. Tom prilikom operater je, ili zaboravio da aktivira sistem za održavanje snage na tom nivou, ili je sistem zatajio, što je dovelo do pada snage na samo 30 megavata. To je predstavljalo 1% nominalne snage reaktora.
U svim reaktorima, nagli pad snage dovodi do stvaranja plemenitog gasa ksenona. Ksenonov izotop 135 apsorbuje neutrone i tako usporava reakciju cepanja uranovih atoma, što dalje dovodi do smanjene proizvodnje toplote, a time i do smanjenog ključanja rashladne vode. Tako je srce reaktora ispunjeno uglavnom vodom, a ne vodenom parom. Tečna voda ima isti efekat kao ksenon – apsorbuje neutrone usporavajući rad reaktora i na taj način preti njegovim potpunim gašenjem. Ova pojava poznata je pod imenom „ksenonsko trovanje reaktora” ili „ksenonska klopka”. Po nastupanju ove pojave, reaktor je nemoguće dovesti u operativno stanje. S obzirom na to da je reaktor 4 bio izložen ovoj pojavi, operater je počeo da izvlači kontrolne šipke iz rektora u pokušaju da podigne njegovu snagu.
Bezbedonosne procedure reaktora zahtevaju da glavni inženjer mora dati dozvolu za rad reaktora sa manje od 26 kontrolnih šipki, a da reaktor ni pod kakvim uslovima ne sme raditi sa manje od 15 kontrolnih šipki. Po nekim procenama, operater je ostavio reaktor sa svega 6-8 šipki i tako uspeo da podigne snagu na oko 200 megavata. To je bilo daleko manje od snage koja je bila neophodna za ovaj test (500 megavata), ali u isto vreme i najviše, s obzirom na to da su u reaktoru bili prisutni ksenon i voda.
Katastrofalna greška je bila što je reaktor radio sa skoro svim šipkama izvan srca. Glavni razlog je što se neke od njih koriste za gašenje reaktora u slučaju havarije. Kada su šipke izvan srca reaktora, vreme potrebno za njihovo vraćanje je predugo da bi gašenje, u slučaju havarije, bilo efikasno. Procedure po tom pitanju su striktne, da ni predsednik Sovjetskog Saveza ne bi smeo pokrenuti reaktor sa manje od 15 kontrolnih šipki u srcu.
Sa 6-8 šipki u srcu reaktora, operater je, po cenu kršenja procedure, uspeo da podigne snagu na oko 7% nominalne. To je uzrokovalo druge probleme, a svaki od novonastalih potiče od proste činjenice da reaktor nije bio predviđen za rad na tako niskoj snazi. Pribeglo se ručnom upravljanju nad pumpama za cirkulaciju vode, jer pod datim okolnostima, automatski kontrolori nisu radili kako treba. S obzirom na to da je ceo proces bio veoma komplikovan, operater nije uspeo da postigne odgovarajući protok vode. Za posledicu, došlo je do dodatne nestabilnosti reaktora i pretilo je njegovo automatsko gašenje.
(Nastaviće se)
I deo - http://punjenipaprikas.com/%C4%8Cernobiljska-katastrofa-put-bez-povratka-i-deo-1
III deo - http://punjenipaprikas.com/%C4%8Dernobiljska-katastrofa-tok-doga%C4%91aja-iii-deo